VAŽNO
Pretraga pojmova se radi:
sa mobilnog uređaja – desno gore klikni na tri tačkice (ako ih ne vidiš, skroluj na dole, pojaviće se) pa na Pronađi na stranici
sa kompjutera – pritisni ctrl (levo dole) i slovo F u isto vreme
ukucaj pojam pa klikni na lupu ili Traži
idi na strelicu gore ili dole dok ne nađeš ono što tražiš
Srećno na ispitu
1. Osnovna načela upravnog postupka
su pravila koja osiguravaju zaštitu javnog interesa i zakonitosti u upravnim postupcima, uključujući načelo zakonitosti, srazmernosti, zaštite prava stranaka, pomoći stranci, istine i slobodne ocene dokaza, prava na izjašnjenje, samostalnosti, žalbe, pravnosnažnosti rešenja i pristupa informacijama i zaštite podataka.
2. Izdavanje uverenja
je upravna radnja koja se odnosi na davanje materijalnih isprava na temelju podataka iz službenih evidencija, a ima dokaznu snagu javne isprave. Uverenja se obično izdaju istog dana ili u roku od osam dana, i stranka može uložiti žalbu ako zahtev bude odbijen ili se ne ispuni u navedenom roku.
3. Nadležnost organa
u upravnim stvarima može biti stvarna ili mesna. Stvarna nadležnost se određuje propisima koji uređuju određenu upravnu oblast ili nadležnost pojedinih organa, dok se mesna nadležnost određuje prema mestu gde se predmet odnosi, kao što je prebivalište stranke ili sedište organa.
4. Ovlašćeno službeno lice
Organ postupa u upravnoj stvari preko ovlašćenog službenog lica koje ima odgovarajuće zadatke u vezi sa vođenjem upravnog postupka i donošenjem odluka, a rukovodilac organa donosi rešenje samo ako službeno lice nije određeno za određene zadatke. Organ mora jasno objaviti ovlašćena službena lica za odlučivanje u upravnim stvarima i vođenje upravnog postupka.
5. Stranka u upravnom postupku
može biti fizičko ili pravno lice čija upravna stvar je predmet postupka ili druga lica čiji interesi mogu biti pogođeni ishodom postupka. Zastupanje stranke može vršiti zakonski zastupnik, punomoćnik ili druga ovlašćena lica, a procesna sposobnost je važna, dok smrt ili promena zakonskog zastupnika može uticati na postupak.
6. Procesna sposobnost
zavisi od sposobnosti lica da samostalno preduzima radnje u postupku, a smrt stranke ili promena zakonskog zastupnika može dovesti do obustave postupka.
7. Zastupanje stranke
može biti od strane zakonskog zastupnika, punomoćnika, ili drugih ovlašćenih lica, a punomoćnik može biti bilo koje poslovno sposobno lice. Privremeni zastupnik se može postaviti u određenim situacijama, a punomoćje se može opozvati ili otkazati, a punomoćnik može preduzimati radnje u postupku prema punomoćju.
8. Punomoćnik
je osoba koju stranka ili njen zakonski zastupnik ovlašćuje da je zastupa u postupku, s izuzetkom davanja izjava koje samo stranka može dati. Organ prati tok postupka i proverava ovlašćenje punomoćnika kako bi se osiguralo da on ima pravno ovlašćenje za zastupanje. Punomoćje se može dati pismeno ili usmeno, a u slučaju sumnje u njegovu istinitost, organ može zahtevati overeno punomoćje. Osim toga, organ može dozvoliti određene radnje u postupku da obavlja osoba bez punomoćja, ali uz zahtev da punomoćje bude priloženo u određenom roku.
9. Podnesci
su pismeni zahtevi, prijave i druge komunikacije stranke sa organom, a moraju sadržavati određene informacije i biti uredni kako bi se organ mogao uspešno postupiti po njima. Neuredni podnesci se mogu odbaciti, ali stranci se obično daje prilika da ih isprave.
10. Zapisnici
se sastavljaju o važnim događajima i izjavama tokom postupka, pružajući dokaze o tome što se dešavalo. Zapisnici su važni i imaju status javne isprave, a izjave se potpisuju ili unose u zapisnik, a odbijanje potpisivanja ili napuštanje postupka bez potpisivanja se dokumentuje.
11. Razgledanje spisa i obaveštavanje o toku postupka:
Stranke i zainteresovane strane imaju pravo da razgledaju spise postupka i da dobiju kopiju spisa na svoj trošak, uz određena ograničenja, kao što su tajni podaci ili podaci o ličnosti. Zahtev za razgledanje spisa i obaveštavanje o toku postupka može se podneti u pisanom ili usmenom obliku, a organ je dužan da obavesti stranku o načinu ostvarivanja ovog prava.
12. Dostavljanje:
Postoji nekoliko načina dostavljanja dokumenata u upravnom postupku, kao što su lično, posredno i javno dostavljanje. Lično dostavljanje je obavezno kada od dana dostavljanja počinje da teče rok koji ne može da se produži, dok se ostali načini primenjuju u zavisnosti od situacije i prirode postupka.
13. Rokovi i računanje rokova:
Rokovi za preduzimanje radnji u upravnom postupku mogu biti određeni zakonom, i računaju se na dane, mesece i godine. Pravila o računanju rokova preciziraju kada rok počinje i završava, uzimajući u obzir neradne dane.
14. Troškovi postupka:
Troškovi postupka obuhvataju takse, lične troškove stranke, troškove zastupanja, troškove usmene rasprave i izvođenja dokaza, i posebne izdatke organa koji vodi postupak. Ko snosi ove troškove zavisi od prirode postupka i da li je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti.
15. Prvostepeni postupak – pokretanje postupka:
Upravni postupak se može pokrenuti na zahtev stranke ili po službenoj dužnosti. Postupak po službenoj dužnosti pokreće se kada je to neophodno za zaštitu javnog interesa, a organ pri tom uzima u obzir i predstavke građana i upozorenja drugih organa. Trenutak pokretanja postupka zavisi od načina pokretanja i interesa stranke.
16. Tok postupka do donošenja rešenja:
U upravnom postupku organ vrši niz radnji kako bi utvrdio relevantne činjenice za donošenje rešenja. Organ može tražiti podatke od drugih organa i voditi evidenciju, a stranka je dužna da precizno iznese činjenice i da predloži dokaze. Organ takođe može vršiti uvid u lične podatke i dokaze po potrebi, uzimajući u obzir pravila o privatnosti i zaštiti podataka.
17. Dokazivanje
u upravnom postupku obuhvata postupne radnje organa i stranaka kako bi se utvrdile činjenice bitne za donošenje odluke, a ne uključuje opštepoznate činjenice i zakonske pretpostavke. Dokazi se prikupljaju pred organom koji vodi postupak, ali mogu se poveriti i drugim organima ako je to opravdano.
18. Isprave
su značajno dokazno sredstvo u upravnom postupku, posebno javne isprave izdate od strane organa ili drugih koje zakon izjednačava s javnim ispravama. Ako su isprave oštećene ili sadrže greške, ovlašćeno službeno lice procenjuje smanjenje njihove dokazne vrednosti. Stranke ili organi mogu podnositi isprave u originalu, kopijama ili overenim prepisima.
19. Svedoci
u upravnom postupku su osobe koje mogu svedočiti o činjenicama od značaja za postupak. Zakon precizira situacije u kojima svedoci mogu uskratiti svedočenje, kao kada bi izlaganjem povredili tajnu ili sebe ili bliske rođake do trećeg stepena. Svedoci se saslušavaju uz poštovanje prava na uskraćivanje svedočenja u određenim situacijama.
20. Veštačenje
se koristi kada je potrebno stručno mišljenje za utvrđivanje određenih činjenica koje prelaze sposobnosti ovlašćenog službenog lica. Zakon detaljno reguliše izbor veštaka i obaveze veštačenja, a uskraćivanje veštačenja moguće je samo iz opravdanih razloga.
21. Tumači
su osobe koje pomažu u komunikaciji sa strankama koje govore različite jezike ili im je potrebna pomoć u sporazumevanju. Ovlašćeno službeno lice bira tumače kako bi olakšalo komunikaciju u upravnom postupku.
22. Uviđaj
je postupak koji se koristi za neposredno opažanje i utvrđivanje određenih činjenica. Stranka može prisustvovati uviđaju, i snimak može biti napravljen, a držalac stvari ili prostora mora dozvoliti uviđaj, osim u određenim situacijama.
23. Izjava stranke
se smatra jednostranim dokaznim sredstvom koje se koristi za utvrđivanje činjenica, ali može biti nepouzdana zbog strankine zainteresovanosti za ishod postupka. U slučajevima kada se druge činjenice ne mogu utvrditi drugim dokazima, usmena izjava stranke može se uzeti u obzir kao supsidijarni dokaz.
24. Rešenje
je ključni deo upravnog postupka i donosi se kako bi se odlučilo o pravima, obavezama ili pravnim interesima stranke. Ono sadrži obavezne elemente kao što su uvod, dispozitiv, obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu i potrebne potpise i pečat organa.
25. Zajedničko rešenje
se donosi kada više organa učestvuje u donošenju rešenja, sa ili bez prethodne saglasnosti drugog organa ili uz njenu naknadnu saglasnost ili mišljenje. Ovaj oblik rešenja omogućava koordinaciju između različitih organa u upravnom postupku.
26. Delimično, dopunsko i privremeno rešenje
su posebne vrste rešenja koja se koriste u određenim situacijama. Delimično rešenje se koristi kada se rešavaju samo neka pitanja u postupku. Dopunsko rešenje se izdaje kada prethodno rešenje nije odlučilo o svim pitanjima. Privremeno rešenje se primenjuje kada je potrebno privremeno regulisati sporna pitanja pre okončanja postupka.
27. Oblici i delovi rešenja
su precizno definisani, uključujući i obavezne elemente kao što su uvod, dispozitiv, obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, potpisi i pečat organa. Organ mora pravilno obavestiti stranku o pravnom sredstvu, odnosno o pravilima za podnošenje žalbe ili pokretanje upravnog spora, obezbeđujući pravilno vođenje postupka nakon donošenja rešenja.
28. Ispravljanje grešaka u rešenju
omogućava organima da koriguju slučajne faktičke greške u tekstovima rešenja koje ne utiču na pravno dejstvo rešenja. Ispravke počinju da proizvode pravna dejstva od donošenja rešenja ili obaveštenja stranke, a ukoliko su nepovoljne za stranku, njihova primena počinje od trenutka kada stranka bude obaveštena o ispravci.
29. Rok za izdavanje rešenja
Zakonom su propisani rokovi za izdavanje rešenja u upravnim postupcima, koji se razlikuju u zavisnosti od specifičnih okolnosti. Organ je obavezan izdati rešenje u roku od 30 ili 60 dana, ovisno o vrsti upravne stvari i načinu rešavanja. Rokovi se primenjuju kako bi se obezbedilo efikasno donošenje rešenja u upravnim postupcima.
30. Zaključak
je poseban upravni akt koji se koristi za upravljanje postupkom, a donosi se kada zakonom nije predviđeno da se donosi rešenje. On je obavezan u usmenom obliku, osim ako stranka zahteva pisanu formu ili ako je to potrebno za pravilno vođenje postupka. Na zaključak se ne dozvoljava žalba ili pokretanje upravnog spora, osim ako se zakonom ne predviđa drugačije.
31. Žalba
je pravno sredstvo koje omogućava strankama da pobiju prvostepeno rešenje u upravnom postupku. Rok za podnošenje žalbe iznosi 15 dana od dana obaveštavanja o rešenju, a žalba se može povući samo dok ne bude obavešteno o rešenju po žalbi. Žalba može sadržavati nove činjenice i dokaze, a žalilac se mora odreći prava na žalbu dok ne istekne rok za njen podnošenje. Odustanak od žalbe omogućava žaliocu da povuče svoju žalbu pre nego što primi obaveštenje o rešenju koje se odnosi na tu žalbu. Ovaj postupak obustavlja postupak po žalbi, uzimajući u obzir i troškove postupka po žalbi, a jednom povučena žalba ne može se ponovo aktivirati. Rešenje može biti predmet žalbe iz više razloga, uključujući neprikladnu primenu zakona, netačno utvrđeno činjenično stanje, povredu pravila postupka, nadležnost nenadležnog organa, ili donošenje rešenja izvan granica ovlašćenja pri odlučivanju po slobodnoj oceni. Žalba može biti usmerena na osporavanje rešenja iz ovih razloga i obično se podnosi prvostepenom organu. Predavanje žalbe drugostepenom organu odnosi se na situacije kada je prvo rešenje doneto van zakonom propisanog roka, kada organ nije izdao uverenje ili drugu ispravu na vreme, ili kada nema odluke o zahtevu za razgledanje spisa. U tim slučajevima žalba se podnosi drugostepenom organu, ali se smatra blagovremenom ako je podneta u roku. U žalbi, žalioci moraju označiti rešenje koje osporavaju i naziv organa koji ga je doneo, kao i pružiti broj i datum rešenja. Žalba ne mora sadržavati detaljno obrazloženje, već je dovoljno da žalioci navedu razlog zbog kojeg su nezadovoljni rešenjem. Novi dokazi i činjenice takođe se mogu iznositi u žalbi, uz obavezu da se objasni zašto nisu bili prisutni u prvostepenom postupku. Sam dokument ne mora biti nazvan „žalba“, ali će se tretirati kao takav ako sadrži elemente kojima se jasno izražava namera žalioca da ospori rešenje.
32. Postupanje prvostepenog organa po žalbi
Prvostepeni organ, kada primi žalbu, prvo proverava njenu dozvoljenost, blagovremenu podnošenost i podnošenje od strane ovlašćenog lica. Ako žalba nije blagovremena, dozvoljena ili nije podneta od ovlašćenog lica, odbacuje je. Ako žalba prođe ovu proveru, prvostepeni organ može poništiti svoje rešenje samo ako ustanovi razloge za poništavanje navedene u zakonu, i protiv takvog rešenja stranka može uložiti žalbu koju rešava drugostepeni organ.
33. Udovoljavanje žalbenom zahtevu
Prvostepeni organ može zameniti žalbeno rešenje kako bi udovoljio zahtevu iz žalbe, poništiti prvobitno rešenje i dopuniti postupak ako smatra da je to potrebno, a protiv novog rešenja se može uložiti žalba koju rešava drugostepeni organ.
34. Postupanje drugostepenog organa po žalbi
Drugostepeni organ nakon prijema žalbe prvo proverava formalne uslove i može odbaciti žalbu ako ne ispunjava te uslove. Ako žalba nije odbačena, drugostepeni organ može odbiti žalbu, poništiti rešenje ili izmeniti rešenje na osnovu činjeničnih okolnosti utvrđenih u prvostepenom ili sopstvenom postupku.
35. Žalba kad prvostepeni organ nije izdao rešenje u zakonom određenom roku
Ako prvostepeni organ ne izda rešenje u zakonom predviđenom roku, stranka može podneti žalbu kao da je njen zahtev odbijen. Drugostepeni organ može produžiti rok ako postoji opravdan razlog ili izdati rešenje sam ako nema opravdanih razloga za zakašnjenje.
36. Posebni slučajevi ukidanja i menjanja rešenja (vanredna pravna sredstva)
Vanredna pravna sredstva omogućavaju izmenu ili poništavanje rešenja u posebnim slučajevima,ponavljanje postupka, poništavanje i ukidanje rešenja… uključujući situacije vezane za upravni spor. Postoje zajednički rokovi (60 dana od dana pokretanja postupka) i pravna sredstva za sve te slučajeve (žalbe) i dužnost obaveštavanja.
37. Menjanje i poništavanje rešenja u vezi sa upravnim sporom
Organ vlasti čije rešenje je predmet upravnog spora može promeniti ili poništiti svoje rešenje ako prihvati sve tužbene zahteve, ali bez uticanja na prava stranke u sporu ili trećih lica.
38. Ponavljanje postupka:
Upravni postupak može se ponoviti iz različitih razloga, uključujući otkrivanje novih činjenica ili dokaza koji bi mogli dovesti do drugačijeg rešenja, neistinite tvrdnje stranke koje su doveli do povoljnog rešenja, ili neregularnosti u prvobitnom postupku. Stranka može zahtevati ponavljanje postupka ako ispunjava određene uslove, a rok za podnošenje zahteva je ograničen.
39. Poništavanje konačnog rešenja:
Konačna upravna rešenja mogu se poništiti ako ispunjavaju određene uslove, kao što su donošenje izvan upravne nadležnosti, potencijalna izvršenje krivičnog dela ili druge nepravilnosti. Upravni sud ili drugi nadležni organ može doneti odluku o poništavanju.
40. Ukidanje rešenja:
Ukinuće konačnog upravnog rešenja može se zahtevati na osnovu posebnih interesa, i to ili po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti. Vrhovni kasacioni sud može doneti odluku o ukidanju odluke Upravnog suda u postupku preispitivanja sudske odluke.
41. Izvršenje:
Izvršenje upravnih akata nastupa nakon što postanu izvršni. Novčane obaveze izvršavaju se sudskim putem, dok se nenovčane obaveze izvršavaju upravnim putem, osim u posebnim slučajevima. Protiv rešenja o izvršenju u upravnom postupku može se uložiti žalba, ali ona ne odlaže izvršenje rešenja.
42. Upravni spor:
Upravni spor rešava Upravni sud, obično sastavljen od većeg broja sudija. Stranke u upravnom sporu uključuju tužioca, tuženog i zainteresovane strane. Upravni sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata i drugih pitanja koja spadaju u upravni spor.
43. Predmet upravnog spora:
Upravni spor se odnosi na ocenu zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih koji su predmet drugih oblika sudske zaštite. Takođe, u upravnom sporu se razmatraju konačni upravni akti koji se odnose na prava, obaveze ili zakonom zasnovane interese, osim ako je drugačije predviđeno posebnim zakonom.
44. Pokretanje upravnog spora, prethodni postupak, utvrđivanje činjenica:
Upravni spor se pokreće podnošenjem tužbe u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja podnosi tužbu. Tužba mora da sadrži određene elemente, a sudija može odbaciti tužbu ako je nepotpuna, nerazumljiva ili podneta izvan zakonom predviđenih rokova. U prethodnom postupku, sud može doneti presudu bez podnošenja tužbe na odgovor ako oceni da osporeni upravni akt očigledno narušava zakonitost. Sud odlučuje na osnovu utvrđenih činjenica na osnovu usmene rasprave, osim ako to nije potrebno.
Prekršajno pravo – 8. lekcija za državni
Razlika između prekršaja i krivičnog dela
Radnji izvršenja krivičnog dela, po pravilu, sleduje posledica, a nasuprot tome da bi postojao prekršaj, postojanje konkretne posledice uglavnom nije nužno.
Prekršaj i krivično delo su dva različita pravna koncepta, razlikuju se po ozbiljnosti i posledicama.
Prekršaj:
Prekršaj je manji prestup ili povreda prava koja nije toliko ozbiljna da bi se tretirala kao krivično delo. To su obično manje povrede zakona, kao što su saobraćajni prekršaji (npr. prekoračenje brzine, vožnja pod uticajem alkohola), kršenje lokalnih propisa, ili manje povrede javnog reda i mira. Prekršaji obično podležu manjim kaznama, poput novčanih kazni ili oduzimanja dozvola.
Krivično delo:
Krivično delo je ozbiljna povreda zakona koja uključuje postojanje namere ili ozbiljnog nemara i često ima ozbiljne posledice. To mogu biti dela kao što su ubistvo, krađa, silovanje, napad, pronevera i druga ozbiljna kršenja zakona. Krivična dela obično podležu ozbiljnim kaznama, uključujući zatvorske kazne, kazne novcem ili druge kazne koje mogu imati ozbiljne životne posledice za osuđenu osobu.
U suštini, razlika između prekršaja i krivičnog dela leži u ozbiljnosti povrede zakona i posledicama koje proizilaze iz te povrede. Prekršaji su manje ozbiljne povrede sa manjim kaznama, dok su krivična dela ozbiljne povrede sa ozbiljnim posledicama i težim kaznama.
1.Pojam prekršaja:
Prekršaj je protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija.
2. Normativni okvir:
Prekršajno pravo je skup pravnih propisa kojim se određuju prekraji, uslovi za odgovornost, sankcije, postupak i izvršenje odluke i obuhvata materijalno prekršajno pravo (opšti i posebni deo), procesno prekršajno pravo (procedura primene materijalnog prava), i izvršno prekršajno pravo (izvršenje prekršajnih sankcija).
3. Radnja, vreme i mesto izvršenja prekršaja:
Prekršaj može biti činjenjem ili nečinjenjem (nije produžena l.k.), izvršen u vreme kada je učinilac radio ili bio dužan da radi, te u mestu gde je radio, bio dužan da radi ili gde je posledica nastupila.
4. Subjekti odgovornosti:
Fizička lica, preduzetnici, pravna lica i odgovorna lica u pravnim licima mogu biti odgovorni za prekršaj. Fizičko lice odgovara za prekršaj zato što je bilo uračunljivo i učinilo prekršaj sa umišljajem ili iz nehata, svesno ili dužno da zna da je takav postupak zabranjen. Pravna lica odgovaraju za radnje svojih organa ili odgovornih lica.
5. Pokretanje prekršajnog postupka:
Prekršajni postupak se pokreće rešenjem suda na osnovu zahteva ili prekršajnog naloga, a zahtev za pokretanje prekršajnog postupka podnosi ovlašćeni organ ili oštećeni. Prekršajna prijava takođe može poslužiti kao osnov za zahtev za pokretanje postupka kod prvostepenog organa za prekršaje.
6. Prekršajne sankcije
Prekršajno pravo predviđa 5 vrsta prekršajnih sankcija: kazne, kazneni poeni, opomena, zaštitne mere, vaspitne mere.
7. Kazne
obuhvataju kaznu zatvora, novčane kazne i rad u javnom interesu. Kazna zatvora se može propisati samo zakonom i ne sme biti kraća od jednog ni duža od 60 dana. Novčane kazne se propisuju za fizička lica, pravna lica i preduzetnike, s određenim rasponom iznosa. Rad u javnom interesu je neplaćeni rad u korist društva, uz ograničenje od 20 do 360 sati. Takođe, postoji mogućnost plaćanja novčane kazne u ratama.
8. Kazneni poeni
se primenjuju za prekršaje u saobraćaju i kreću se u rasponu od 1 do 25 poena. Ovi poeni se izriču uz kaznu ili opomenu i mogu biti praćeni dodatnim obavezama u svrhu edukacije vozača. Vozaču koji poseduje vozačku dozvolu ili kome nije zabranjeno upravljanje vozilom mogu se izreći kazneni poeni. U slučaju sticanja kaznenih poena za više prekršaja, izriče se jedinstveni broj poena, ne prelazeći ukupno 25 poena.
9. Zamena neplaćene novčane kazne kaznom zatvora:
Ako fizičko lice, preduzetnik ili odgovorno lice u pravnom licu ne plati novčanu kaznu, sud može zameniti tu kaznu zatvorom, gde svakih 1.000 dinara dugujuće kazne odgovara jednom danu zatvora.
Kazna zatvora ne može biti kraća od jednog dana ili duža od 60 dana.
Ako je osuđena osoba već kažnjena zatvorom, ukupna kazna zatvora ne može trajati duže od 90 dana. Zamena neplaćene novčane kazne radom u javnom interesu: Osam sati rada zamenjuju jedan dan zatvora ili 1.000 dinara novčane kazne, a rad ne može trajati duže od 360 sati.
Deo neplaćene novčane kazne koji nije mogao biti zamenjen kaznom zatvora ili radom u javnom interesu, naplaćuje se prinudnim putem (u slučaju maloletnih lica).
10. Zaštitne mere:
Zaštitne mere se koriste kako bi se otklonili uslovi koji omogućavaju ili podstiču učinioca na izvršenje novih prekršaja. Primeri zaštitnih mera uključuju oduzimanje predmeta, zabranu vršenja određenih delatnosti, zabranu pravnom licu da vrši određene delatnosti, zabranu odgovornom licu da vrši određene poslove, zabranu upravljanja motornim vozilom, obavezno lečenje zavisnika od alkohola i psihoaktivnih supstanci, obavezno psihijatrijsko lečenje, zabranu pristupa određenim mestima ili objektima, zabranu prisustvovanja određenim sportskim priredbama, javno objavljivanje presude, i udaljenje stranca sa teritorije Republike Srbije, oduzimanje životinja i zabrana držanja. Zaštitne mere se izriču uz kaznu, opomenu ili vaspitnu meru, ali se ne primenjuju na maloletnike. Osuđenom može biti izrečena jedna ili više zaštitnih mera.
11. Prekršajne sankcije prema maloletnicima:
Mlađim maloletnicima (između 14 i 16 godina) mogu se izreći samo vaspitne mere.
Starijim maloletnicima (između 16 i 18 godina) mogu se izreći vaspitne mere, kazneni poeni ili kazna.
Vaspitne mere mogu uključivati mere upozorenja i usmeravanja, i mere pojačanog nadzora.
Starijem maloletniku se može odrediti kazna ako je u trenutku izvršenja mogao shvatiti značaj radnje. Kazna maloletničkog zatvora se izriče izuzetno i ne može biti duža od 30 dana.
12. Zastarelost:
Zastarelost se primenjuje na dva nivoa: zastarelost pokretanja i vođenja prekršajnog postupka te zastarelost izvršenja kazne i zaštitne mere.
Relativna zastarelost za pokretanje postupka ograničava se na jednu godinu od dana kada je prekršaj učinjen. Apsolutna zastarelost za pokretanje postupka ograničava se na dva puta vreme koje je zakonom propisano za relativnu zastarelost.
Zastarevanje izvršenja: Izrečena kazna ili zaštitna mera ne može se izvršiti ako je protekla jedna godina od pravnosnažnosti presude. Zastarevanje izvršenja prekršaja prekida se procesnim radnjama i zastarevanje izvršenja ograničava se na dva puta vreme koje je zakonom propisano za izvršenje kazne ili mere.
13. Načela prekršajnog postupka:
Načelo zakonitosti – niko ne može biti odgovoran za prekršaj koji nije bio predviđen zakonom.
Načelo zakonitosti u izricanju prekršajnih sankcija – sankciju može izreći samo prekšajni sud i organ državne uprave. Optužno načelo omogućava pokretanje postupka na osnovu zahteva ovlašćenog organa ili oštećenog. Dokazivanje istine zahteva od suda da istinito i potpuno utvrdi sve činjenice relevantne za odlučivanje. Teret dokazivanja je na podnosiocu zahteva. Pomoć neukoj stranci – sud je dužan da se stara da neznanje stranke ne bude na njenu štetu. Ekonomičnost prekršajnog postupka – sprovođenje postupka bez odugovačenja. Slobodna ocena dokaza – sud ocenjuje dokaze po svom slobodnom uverenju. Pravo na odbranu – daje okrivljenom pravo na branioca, a sud ga mora poučiti o tom pravu. Upotreba jezika u prekršajnom postupku – pravo na uoptrenu svog maternjeg jezika. Dvostepenost prekšajnog postupka – omogućava žalbe na odluke suda. Zabrana preinačenja na gore – sprečava izmenu presude na štetu okrivljenog nakon žalbe. Naknada štete neopravdano kažnjenom i neosnovano zadržanom licu. Pravna pomoć se pruža između sudova i organa uprave radi efikasnog postupka.
14. Organi nadležni za vođenje prekršajnog postupka:
Prekršajni postupak u prvom stepenu vode prekršajni sudovi, osim za prekršaje iz oblasti javnih nabavki, gde Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki vodi postupak. Drugostepeni prekršajni sud (Prekršajni apelacioni sud) odlučuje o žalbama na odluke prvostepenih sudova.
Mesna nadležnost sudova određuje se prema mestu izvršenja prekršaja, prebivalištu ili boravištu okrivljenog, ili sedištu pravnog lica.
15. Postupak protiv pravnog lica i odgovornog lica u pravnom licu:
Protiv pravnog lica i odgovornog lica vodi se jedinstven prekršajni postupak, osim u slučajevima gde postoje zakonski razlozi za razdvajanje postupka.
Ako nije moguće pokrenuti postupak protiv odgovornog lica, postupak se vodi protiv pravnog lica. Ako pravno lice prestane postojati pre okončanja postupka, postupak se nastavlja prema pravnom sledbeniku.
16. Okrivljeni i njegova prava:
Okrivljeni u prekršajnom postupku ima pravo na podnošenje dokaza, davanje predloga i korišćenje pravnih sredstava. Ako okrivljeni nije poslovno sposoban, zakonski zastupnik preduzima radnje u postupku. Okrivljeni može birati branioca, uključujući advokata, koji će ga zastupati u postupku.
17. Oštećeni:
Oštećeni je osoba čija su lična ili imovinska prava povređena prekršajem. Oštećeni može podnositi zahtev za pokretanje postupka, prilaže dokaze, izjavljuje žalbu i zahteva naknadu štete. Oštećeni može izjaviti žalbu ako smatra da presuda ili rešenje doneto povodom njegovog zahteva nisu zadovoljavajući.
18.Podnesci i zapisnici:
Podnesci u prekršajnom postupku uključuju zahtev za pokretanje postupka, predloge, pravne lekove i izjave. Podnesci se podnose pisanim ili usmenim putem, a moraju biti razumljivi i sadržavati sve potrebne informacije za postupanje po njima. Zapisnici se prave za svaku radnju u postupku, a zabeleženi su bitni detalji o toj radnji i potpisuju se odgovarajuće strane.
19. Rokovi:
Rokovi predstavljaju određeni vremenski period u kojem se moraju obaviti određene radnje u prekršajnom postupku. Postoje zakonski rokovi, procesni rokovi i materijalni rokovi, a neki od njih se ne mogu produžiti. Rokovi mogu biti izraženi u satima, danima, mesecima i godinama, a računaju se određenim pravilima o brojanju sati, dana i meseci. Postoje prekluzivni rokovi koji, ako se propuste, gube pravo na određene procesne radnje kao što su žalbe i prigovori.
Ipak, postoji institut povraćaja u pređašnje stanje koji omogućava izuzetak ukoliko je rok propušten iz opravdanih razloga. Rokovi se često koriste kako bi se obezbedila ekonomičnost postupka i pravna sigurnost u prekršajnom postupku.
20. Dostavljanje pismena i obavezno lično dostavljanje:
Dostavljanje pismena u prekršajnom postupku je ključno za ostvarivanje prava stranaka u postupku i poštovanje rokova. Pismena se obično dostavljaju putem pošte, opštinskih organa ili službenih lica suda, a u nekim slučajevima i elektronskim putem. Lično dostavljanje se primenjuje za pozive okrivljenim, odluke oštećenima i kada teče rok za žalbu.
21. Prekršajni nalog:
Prekršajni nalog je novi pravni institut u prekršajnom pravu i predstavlja skraćeni postupak. Nalog se izdaje kada je propisana novčana kazna u fiksnom iznosu i omogućava okrivljenom da prizna prekršaj i prihvati izrečenu kaznu, inače sprovodi se pun prekršajni postupak pred sudom. Ako okrivljeni ne prihvati odgovornost ili ne plati kaznu, može podneti zahtev za sudsko odlučivanje u roku od 8 dana od prijema naloga.
22. Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka
može biti podnesen nakon prethodnog saznanja o izvršenom prekršaju ili kao rezultat prekršajne prijave. Ovlašćeni organi i oštećeni imaju obavezu podnošenja ovih zahteva za prekršaje koji se gone po službenoj dužnosti. Oštećeni, u svojstvu podnosioca prekršajne prijave, nije procesni subjekt nakon podnošenja, osim ako ima sporednu ulogu u postupku. Zahtev za pokretanje prekršajnog postupka može se podneti u pismenom obliku i mora sadržavati detaljne informacije o prekršaju, informacije o licu protiv kojeg se postupak pokreće, predlog za izvođenje dokaza i druge relevantne informacije. Postoji i obaveza obaveštavanja suda ako se paralelno vodi krivični ili postupak za privredni prestup za isto delo. Nakon podnošenja zahteva, sud može odbaciti zahtev u određenim situacijama ili ga prihvatiti i pokrenuti prekršajni postupak bez obaveze obaveštavanja stranaka.
23. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog
u prekršajnom postupku uključuju poziv, dovođenje, jemstvo, zadržavanje i zadržavanje lične isprave. Okrivljenom se saopštava putem pisanih poziva o njegovim pravima i obavezama. Dovođenje okrivljenog može naložiti sud u slučajevima gde je to neophodno za utvrđivanje činjeničnog stanja. Jemstvo je garancija da će okrivljeni prisustvovati postupku, obično u obliku novčane sume. Lične isprave okrivljenog se mogu zadržati ako postoji rizik da bi okrivljeni mogao izbeći izvršenje presude. Ove mere se primenjuju kako bi se obezbedio uspešan prekršajni postupak i zaštitila efikasnost i neposrednost tog postupka.
24. Saslušanje okrivljenog
u prekršajnom postupku slično je saslušanju u krivičnom postupku, gde okrivljeni daje usmeni iskaz, ali može biti poučen da svoju obranu pruži u pisanoj formi ako sud smatra da je to dovoljno. U saslušanju mogu učestvovati svedoci i suoptuženici, a ako je potrebno, tumač ili pismeno saslušanje za osobe koje ne znaju jezik ili su gluvoneme. Važno je da se poštuje dostojanstvo okrivljenog i da se ne primenjuju sredstva prisile, pretnje ili obmane. Takođe, okrivljenom se mogu dodeliti novčane kazne ako pruži netačne informacije o svojoj ličnosti, a cilj je približiti prekršajni postupak krivičnom u ovom slučaju. Pravila saslušanja predstavnika pravnog lica obuhvataju unos različitih informacija o pravnom licu u zapisnik, uključujući ime i sedište pravnog lica, lično ime i funkciju predstavnika, brojeve računa i informacije o krivičnim, privrednim ili prekršajnim presudama.
25. Uviđaj u prekršajnom postupku
koristi se za neposredno opažanje sudije radi utvrđivanja bitnih činjenica. Uviđaj se može obaviti i uz učešće veštaka, a zapisnik dokumentira rezultate uviđaja. Veštačenje se nalaže kada je potrebno stručno mišljenje za određene činjenice. Sud ili organ uprave naručuju veštačenje pismenom naredbom. Veštaci moraju doneti svoj nalaz i mišljenje u skladu s pravilima nauke ili veštine. Ako postoji nesaglasnost ili nejasnoće u nalazima veštaka, one se rešavaju dodatnim saslušanjem ili ponovnim veštačenjem drugog veštaka.
26. Presuda i rešenje
u prekršajnom postupku se donosi kako bi se okrivljeni proglasio krivim ili oslobođen krivice. Osuđujuća presuda se donosi kad je okrivljeni prepoznat kao odgovoran za prekršaj, dok oslobađajuća presuda donosi kad postoji nepobitno utemeljen razlog za oslobođenje. Presuda se može dostaviti usmeno ako okrivljeni prisustvuje, ali na njegov zahtev može biti napisana i dostavljena u pismenoj formi.
27. Redovni pravni lek
Protiv presude i rešenja prekršajnog suda može da se izjavi žalba drugostepenom prekršajnom sudu, kao redovan pravni lek. Žalba se može podneti u roku od 8 dana od dostavljanja presude ili rešenja, a može je izjaviti okrivljeni, branitelj ili podnosilac zahteva. Žalba obično odlaže izvršenje odluke. Žalba mora sadržati označenje odluke koja se osporava i navođenje razloga neslaganja s odlukom.
28. Razlozi zbog kojih se presuda može pobijati
Presuda se može pobijati:
zbog bitne povrede odredaba prekršajnog postupka;
zbog povrede odredaba materijalnog prava;
zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja;
zbog odluke o prekršajnim sankcijama, oduzimanju imovinske koristi, troškovima prekršajnog postupka i imovinskopravnom zahtevu.
29. Vanredni pravni lekovi:
su zahtev za ponavljanje postupka i zahtev za zaštitu zakonitosti, takođe su dostupni za ispravljanje eventualnih grešaka u postupku.
30. Postupak prema maloletnicima,
smatraju se hitnim, roditelji ili zakonski zastupnici obaveštavaju se o postupku. Maloletnik ne sme dobiti pismena putem oglasne table suda. Roditelji, organ starateljstva i zakonski zastupnici imaju pravo da prate postupak i iznose svoje predloge i informacije relevantne za postupak.
Krivično pravo – 9. lekcija za državni
Opšti elementi svakog krivičnog dela
su radnja, određenost u zakonu, protivpravnost i krivica (član 14. KZS)
1. Pojam krivičnog prava
Krivično pravo je deo pozitivnog prava koji se bavi zaštitom društva od kriminaliteta. Definiše ponašanja koja čine krivična dela, propisuje krivične sankcije i uslove primene tih sankcija. Krivično pravo ima zaštitnu funkciju i zasniva se isključivo na zakonu. Krivično pravo pruža zaštitu najvrednijim dobrima od najopasnijih oblika napada na njih.
2. Vremensko važenje krivičnog zakona
Krivični zakon stupa na snagu prema odredbama samog zakona ili osam dana nakon objavljivanja, ako nije drugačije propisano. U slučaju promene zakona nakon izvršenja krivičnog dela, primenjuje se zakon koji je bio na snazi u vreme izvršenja dela, osim ako je novi zakon blaži za učinioca. Za zakone sa ograničenim vremenskim trajanjem (npr vanredno stanje) primenjuje se taj zakon bez obzira kad mu se sudi, osim ako tim zakonom nije drugačije određeno.
3. Prostorno važenje krivičnog zakonodavstva:
Postoje četiri principa koji rešavaju pitanje primene zakona u prostoru. Teritorijalni princip nalaže da se krivični zakon primenjuje na delo učinjeno na teritoriji države (teritoriji države pripada vazdušni prostor, domaći avion, brod i vodena površina države).
Realni princip ima primarni i supsidijarni ( ideja supsidijarnosti je da se donošenje odluka i upravljanje treba obavljati na najbližem nivou koji je efikasan i adekvatan za rešavanje određenog problema, umesto da se sve odluke centraliziraju na višim nivoima) aspekt. Primarni personalni princip primenjuje se na sve državljane koji u inostranstvu učine neko krivično delo protiv RS. Sudi im se i u Srbiji. Primarni supsidijarni princip omogućava primenu domaćeg zakona na strance koji izvrše krivična dela u inostranstvu a na štetu RS, ako su ispunjeni određeni uslovi. Personalni princip podrazumeva da krivično zakonodavstvo važi i za državljane Srbije koji u inostranstvu učine krivično delo. Univerzalni princip predviđa važenje našeg KZ i za stanca koji učini prema stranoj državi ili strancu u inostranstvu krivično delo za koje je kazna 5 ili više godina. Stranac treba da bude zatečen na našoj teritoriji, a da ne bude ekstradiran stranoj državi.
3. Pojam i elementi krivičnog dela
Određivanje pojma krivičnog dela ima pravni, društveni i kriminalno-politički značaj. Pravno gledano, to postavlja osnov za definisanje konkretnih krivičnih dela, koja su uvek protivpravna dela činjena s krivicom. Društveno, to postavlja granice između dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja, dok kriminalno-politički značaj pomaže razlikovanju krivičnih dela od drugih oblika nedozvoljenih dela kao što su privredni prestupi i prekršaji. Krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Opšti pojam krivičnog dela obuhvata 4 elementa: radnju, redviđenost u zakonu, protivpravnost i krivicu.
Elementi krivičnog dela: Svako krivično delo sastoji se od posebnih elemenata koji ga razlikuju od drugih krivičnih dela, a ti elementi mogu biti objektivni (kao radnja, posledica, uzročnu vezu) ili subjektivni (kao umišljaj, namera, nehat). Biće krivičnog dela proizlazi iz zakonskog opisa samog dela, i bez ispunjenosti svih elemenata tog bića, ne postoji krivično delo u pravnom smislu. Biće krivičnog dela označava skup svih zakonskih ili posebnih elemenata određenog krivičnog dela. Posebni elementi su uvek određeni zakonom i mogu obuhvatiti različite objektivne i subjektivne okolnosti, što znači da obeležja bića krivičnog dela mogu biti objektivna (radnja izvršenja, posledica, predmet radnje, sredstvo, način izvršenja, mesto i vreme izvršenja i lična svojstva) i subjektivna (umišljaj, nehat, namera, pobuda).
4. Objekat i subjekat krivičnog dela
Subjekt krivičnog dela je pojedinac ili fizičko lice koje preduzima radnju izvršenja ili radnju saučesništva i može se pojaviti kao izvršilac, saizvršilac, pomagač ili podstrekač krivičnog dela. Pravno lice može biti subjekt krivičnog dela prema zakonu o odgovornosti pravnih lica za krivična dela.
Objekat krivičnog dela obuhvata različite društvene i individualne vrednosti koje se štite zakonodavstvom, a koje se povređuju ili ugrožavaju izvršenjem krivičnog dela. Objekte krivičnih dela možemo razdvojiti na zaštitni objekt, koji se odnosi na dobro protiv kojeg je krivično delo usmereno, i objekt radnje, koji se smatra predmetom krivičnog dela.
5. Nužna odbrana
Nužna odbrana je pravni institut u krivičnom pravu koji omogućava osobi da ne bude kažnjena za delo koje je učinila u samoobrani. Postojanje nužne odbrane zahteva da napad dolazi od čoveka, da napad bude usmeren na bilo koje pravno dobro (život, telesni intergritet, slobodu, čast, imovinu), da bude protivpravan, stvaran i da odbrana bude istovremena i neophodno potrebna za zaštitu prava i interesa napadnutog.
Osnovni cilj nužne odbrane nije kažnjavanje napadača, već adekvatna zaštita interesa napadnutog i pravnog poretka, uz ograničavanje štete na pravima i interesima napadača. Nužna odbrana omogućava balansiranje prava osobe koja se brani i prava napadača u situacijama sukoba i konflikta. Uslovi odbrane: odbranom su ostvarena obeležja bića krivičnog dela, odbrana mora biti uperena protiv napadačevog pravnog dobra, odbrana mora biti istovremena sa napadom, i mora biti neohodno potrebna.
6. Krajnja nužda
Krajnja nužda je pravni princip koji opravdava postupke učinilaca ako pod pretnjom ozbiljne opasnosti za život, telo ili imovinu, spasavaju jedno pravno dobro žrtvujući drugo. Da bi se pozvali na krajnju nuždu, moraju biti ispunjeni kumulativni uslovi: 1) opasnost može biti prouzrokovana ljudskim radnjama, prirodnim silama ili životinjama; 2) opasnost može biti uperena na bilo koje pravno dobro; 3) opasnost mora biti neskrivljena, ne sme biti izazvana s umišljajem ili iz nehata; 4) opasnost mora biti stvarna. Uslovi za otklanjanje opasnosti obuhvataju: 1) preduzimanje radnje za vreme trajanja opasnosti; 2) nedostatak alternativnih načina za otklanjanje opasnosti; 3) očuvanje zla koje se prouzrokuje manjim ili istim kao zlo koje je pretilo. Ako se prekorači granica krajnje nužde i nanese veće zlo od pretnje, to može rezultirati krivičnim delom, ali sud može ublažiti kaznu uzimajući u obzir okolnosti učinioca i pretnje.
7. Krivica
Krivica je neophodan element svakog krivičnog dela i obuhvata tri osnovna aspekta: uračunljivost, umišljaj ili nehat, i svest o protivpravnosti dela. Oblici (stepeni) krivice su umišljaj i nehat. Umišljaj predstavlja teži oblik krivice, gde učinilac svesno i sa namerom vrši delo, bilo direktno (svestan svoga dela i želi izvršenje) ili eventualno (svestan da može da učini , pa je na to pristao), uz želju da postigne određeni rezultat.
Nehat, kao blaži oblik krivice, obuhvata svesni i nesvesni nehat. Svesni nehat se javlja kada učinilac, iako nije želeo štetu, olako drži da do nje neće doći ili da će je sprečiti, dok nesvesni nehat podrazumeva da učinilac, sa obzirom na okolnosti i lična svojstva, trebao i mogao biti svestan mogućnosti prouzrokovanja štete. U slučaju kada se posebni elementi dela ostvare slučajno, bez svesti ili nehata učinioca, to ne predstavlja krivično delo jer nedostaje krivica, odnosno element umišljaja ili nehat.
8. Uračunljivost
Neuračunljivost predstavlja osnov koji isključuje krivicu i krivično delo. Može biti posledica duševnih bolesti, privremenih duševnih poremećaja, zaostalog duševnog razvoja ili drugih ozbiljnih mentalnih poremećaja. Neuračunljivost se pretpostavlja u krivičnom postupku, a utvrđuje se veštačenjem ako postoji sumnja. Neuračunljiv je učinilac kada nije mogao shvatiti značaj svog dela ili upravljati svojim postupcima zbog duševnih poremećaja. Biološki osnovi neuračunljivosti uključuju duševna oboljenja, privremene duševne poremećaje, zaostali duševni razvoj i druge teže duševne poremećaje.
Uračunljivost se procenjuje u odnosu na vreme izvršenja dela, a neuračunljivost ne može biti utemeljena na duševnim poremećajima koji su nastali nakon izvršenja dela. Ako usled neuračunljivosti nisu ispunjeni uslovi za krivicu, delo nije skrivljeno. Bitno smanjena uračunljivost može rezultirati ublažavanjem kazne, dok se skrivljena neuračunljivost primenjuje u slučaju kada učinilac sam dovodi sebe u stanje neuračunljivosti, a prethodno je postojala namera ili nehat u vezi s krivičnim delom.
9. Zabluda
Stvarna zabluda je osnov koji isključuje krivicu i krivično delo. Ona može biti u vezi s obavezama bića krivičnog dela ili osnovama koje isključuju postojanje krivičnog dela. Pravna zabluda se javlja kada učinilac nije svestan pravne zabranjenosti svog dela ili nema pravilan pravni uvid.
Stvarna zabluda se može podeliti na otklonjivu i neotklonjivu. Neotklonjiva stvarna zabluda isključuje krivicu i postojanje krivičnog dela. Otklonjiva stvarna zabluda isključuje umišljaj, dok indirektna pravna zabluda (npr. zabluda o pravnoj zabranjenosti) takođe može isključiti krivicu ako je neotklonjiva.
Pravna zabluda isključuje krivicu ako je neotklonjiva, što znači da učinilac nije bio dužan i nije mogao znati da čini delo protivpravno. Ako je otklonjiva pravna zabluda, kazna može biti ublažena, ali ne isključuje krivicu. Pravna zabluda je često posledica nepoznavanja zakona ili pogrešnog tumačenja pravila krivičnog prava.
10. Stadijumi izvršenja krivičnog dela
Stadijumi izvršenja krivičnog dela obuhvataju četiri faze: donošenje odluke, pripremne radnje, pokušaj i dovršeno krivično delo. Donošenje odluke predstavlja prvi stadijum, gde izvršilac odlučuje da izvrši krivično delo, ali ova faza nije kažnjiva, jer se radnja još nije preduzela. Pripremne radnje čine drugu fazu i služe za olakšavanje izvršenja krivičnog dela. Zakon obično ne kažnjava pripremne radnje, osim kod težih krivičnih dela.
11. Pokušaj (pojam i vrste)
Pokušaj je treća faza u ostvarivanju krivičnog dela i obuhvata umišljajno započinjanje radnje izvršenja, ali bez nastanka posledice. Pokušaj može biti nesvršen (ako radnja izvršenja nije dovršena) ili svršen (ako je radnja izvršenja dovršena, ali posledica nije nastupila). Pokušaj je kažnjiv kod težih krivičnih dela, a može biti kažnjiv i kod lakših krivičnih dela, ukoliko je to propisano zakonom.
Nepodoban pokušaj postoji kada izvršilac pokušava krivično delo nepodobnim sredstvima ili prema nepodobnim objektima, a ova faza može biti osnov za oslobođenje od kazne. U slučaju da u pokušaju težeg krivičnog dela nastane lakša posledica koja je karakteristična za drugo krivično delo, smatra se samo pokušajem težeg dela, s tim da se postojanje lakše posledice koristi kao otežavajuća okolnost pri odmeravanju kazne.
12. Vreme i mesto izvršenja krivičnog dela
Vreme izvršenja krivičnog dela igra važnu ulogu u pravnom kontekstu jer se na osnovu tog vremena određuje koji krivični zakon je primenljiv na konkretno krivično delo. Takođe, vreme izvršenja je bitno za utvrđivanje krivice učinioca, npr., da li je bilo namere ili nehatnog postupanja. Takođe, vreme izvršenja može uticati na pitanje punoletstva ili maloletstva učinioca i može biti od značaja za utvrđivanje zastare krivičnog gonjenja. U nekim slučajevima, vreme izvršenja krivičnog dela može biti otežavajuća okolnost, kao kada je delo učinjeno za vreme rata ili neposredne ratne opasnosti.
Razlikuju se tri teorije za određivanje vremena izvršenja krivičnog dela: teorija delatnosti, teorija posledice i teorija jedinstva. Prema teoriji delatnosti, ključno je vreme kada je učinilac preduzeo radnju izvršenja. Prema teoriji posledice, vreme izvršenja je ono kada je posledica nastupila. Prema teoriji jedinstva, vreme izvršenja obuhvata i trenutak kada je izvršilac preduzeo radnju i trenutak kada je posledica nastupila. Naš Krivični zakonik koristi teoriju delatnosti za određivanje vremena izvršenja krivičnog dela.
Mesto izvršenja krivičnog dela ima značaj sa stanovišta utvrđivanja važenja krivičnog zakona i mesne nadležnosti suda. U nekim slučajevima, mesto izvršenja može biti bitno obeležje krivičnog dela, kao kod krivičnih dela povrede obezbeđenja državne granice. Određivanje mesta izvršenja može biti problematično ako su radnje i posledica odvojene u prostoru. Postoje tri teorije za određivanje mesta izvršenja: teorija delatnosti, teorija posledice i teorija jedinstva. Naš Krivični zakonik koristi teoriju jedinstva, prema kojoj mesto izvršenja obuhvata i gde je izvršilac preduzeo radnju i gde je posledica nastupila.
13. Saučesništvo – pojam i vrste
Saučesništvo se javlja kada više lica zajedno učestvuje u ostvarenju jednog krivičnog dela. Postoje različiti oblici saučesništva, kao što su izvršilac ( i saizvršilac), podstrekač, i pomagač. Izvršilac izvršava krivično delo svojom radnjom, dok podstrekač navodi drugog da izvrši krivično delo, a pomagač pomaže izvršiocu u izvršenju dela. U širem smislu, svi ovi učesnici se smatraju saučesnicima. Granice odgovornosti i kažnjivosti saučesnika zavise od konkretnog učinjenog dela i mogu varirati. Kod akcesorne (zavisne) koncepcije saučesništva, saučesnici odgovaraju za krivično delo koje je izvršeno, jer njihova odgovornost zavisi od dela izvršioca. Međutim, postoje izuzeci kada su odvojeni oblici odgovornosti za neke slučajeve, kao što je neuspelo podstrekavanje ili slučajevi kada su pojedini saučesnički činovi samostalno kažnjivi. Ovo znači da podstrekač i pomagač odgovaraju za ono krivično delo koje je izvršeno.
14. Pojam i vrste krivičnih sankcija
Krivične sankcije su pravne mere koje se primenjuju prema osobama koje su počinile krivična dela, a imaju za cilj suzbijanje povreda vrednosti koje štiti krivični zakon. Postoje četiri osnovne vrste krivičnih sankcija u našem krivičnom pravu: kazne, mere upozorenja, mere bezbednosti i vaspitne mere. Kazne su osnovni oblik sankcija, dok se mere upozorenja primenjuju umesto kazne u određenim situacijama. Mere bezbednosti koriste se preventivno i izriču se uz kazne, a vaspitne mere primenjuju se isključivo prema maloletnim učiniocima krivičnih dela. Svrha svih krivičnih sankcija jeste suzbijanje krivičnih dela i zaštita društva, pri čemu svaka vrsta sankcija ima svoju specifičnu svrhu i cilj. Izvršenje krivičnih sankcija uređeno je posebnim zakonom o izvršenju krivičnih sankcija i podložno je odgovarajućim pravnim procedurama.
Krivični postupak
15.Pojam krivičnog postupka
može se definisati kao zakonom uređeno preduzimanje procesnih radnji od strane krivičnoprocesnih subjekata u cilju donošenja sudskih odluka o krivičnom delu, učiniocu i krivičnoj sankciji. Krivični postupak ima dva osnovna cilja: neposredni cilj je utvrđivanje postojanja uslova za primenu krivičnog prava, uključujući pitanja krivičnog dela, učinioca i sankcije, dok konačni cilj je zaštita društva od kriminala i pravna sigurnost građana. Zadatak krivičnog postupka, prema Zakoniku o krivičnom postupku Republike Srbije, je da obezbedi da niko ne bude osuđen bez dokaza i da se krivična sankcija izrekne u skladu sa zakonom nakon zakonito sprovedenog postupka.
16. Načela krivičnog procesnog prava
Načela krivičnog procesnog prava obuhvataju: načelo oficijelnosti (službenog pokretanja postupka), načelo legaliteta (zakonitosti) krivičnog gonjenja, načelo optužbe (akuzatornosti), načelo utvrđivanja materijalne istine, načelo neposrednosti, načelo usmenosti, načelo raspravnosti (kontradiktornosti), načelo javnosti, načelo vođenja postupka na jeziku u službenoj upotrebi u sudu i načelo procesne ekonomije.
Načelo oficijelnosti zahteva da državni organi samostalno pokreću i vode krivični postupak bez obzira na zahtev oštećenih strana. Načelo legaliteta odnosi se na obavezu javnog tužioca da preduzme krivično gonjenje ako postoje zakonski uslovi za to. Načelo optužbe zahteva da postupak ne može biti pokrenut bez optužbe, a načelo utvrđivanja materijalne istine zahteva istinito i potpuno utvrđivanje činjenica. Načelo neposrednosti zahteva da sud neposredno saznaje sve dokaze, a načelo usmenosti se odnosi na preduzimanje radnji usmeno. Načelo raspravnosti omogućava strankama iznošenje stavova i kontradiktornost. Načelo javnosti zahteva da postupak bude dostupan javnosti. Načelo vođenja postupka na službenom jeziku se primenjuje u skladu sa Ustavom, a načelo procesne ekonomije zahteva efikasno vođenje postupka bez nepotrebnih odlaganja i zloupotreba prava.
17. Krivičnoprocesni subjekti
obuhvataju fizička i pravna lica koja igraju uloge u krivičnom postupku. Osnovni subjekti su sud, ovlašćeni tužilac (optužba), i okrivljeni (odbrana). Takođe, postoje i sporedni subjekti kao svedoci, veštaci, branilac i drugi. Sud igra ključnu ulogu u suđenju i odlučivanju o krivičnoj stvari, dok se ostali subjekti bave podrškom i pružanjem informacija.
18. Sud – krivični sud
Osnovni krivičnoprocesni subjekat koji vrši funkcijusuđenja u krivičnom postupku je sud. Sudovi u Republici Srbiji obuhvataju sudove opšte nadležnosti i posebne sudove. Sudovi opšte nadležnosti uključuju osnovne, više, apelacione i Vrhovni kasacioni sud. Posebni sudovi obuhvataju privredne sudove, prekršajne sudove, Upravni sud, i druge. Pored ovih sudova, postoji i Ustavni sud koji štiti ustavnost i ljudska prava.
Sudovi se organizuju po teritorijalnom principu, s osnovnim sudovima za gradove i opštine, višim sudovima za veće teritorije, apelacionim sudovima za veći broj viših sudova, i Vrhovnim kasacionim sudom sa nadležnošću na nivou cele države. Pored ovih, postoji i Posebno odeljenje za organizovani kriminal i Posebno veće za ratne zločine, koji se bave specifičnim slučajevima.
Sudska veća često čine sudije po pozivu i sudije porotnici u prvom stepenu, dok se u drugom stepenu veće sastoji isključivo od sudija po pozivu. Vanpretresna veća se koriste za rešavanje određenih pitanja izvan glavnog pretresa. Zakon o krivičnom postupku (ZKP) reguliše sastav sudskih veća i njihovu nadležnost, a ona se razlikuju prema stepenu krivičnog postupka i vrsti krivičnog dela.
19. Javni tužilac
Javni tužilac je osnovni krivičnoprocesni subjekt koji obavlja funkciju optužbe ili gonjenja. On je stranka u krivičnom postupku i deluje u cilju progona počinilaca krivičnih dela. Javno tužilaštvo je samostalan državni organ odgovoran za gonjenje učinilaca krivičnih dela i zaštiti ustavnosti i zakonitosti.
Organizacija javnog tužilaštva u Srbiji obuhvata osnovna, viša, apelaciona, i Republičko javno tužilaštvo, sa posebnim tužilaštvima za organizovani kriminal i ratne zločine. Javno tužilaštvo je hijerarhijski organizovano, s Republičkim javnim tužiocem na vrhu.
Javni tužilac ima ključne funkcije, uključujući pokretanje krivičnog gonjenja, vođenje istrage, podnošenje optužnica, ulaganje žalbi, i ostale radnje u okviru krivičnog postupka. Imaju pravo da odluče o odustanku od krivičnog gonjenja pre završetka glavnog pretresa. Takođe, postoji princip hijerarhije i devolucije koji omogućava višim tužiocima da preuzmu krivično gonjenje od nižih.
20. Okrivljeni i njegov položaj
Okrivljeni je treći ključni krivičnoprocesni subjekt koji obavlja funkciju odbrane i postaje stranka u krivičnom postupku kada se protiv njega donese odluka o sprovođenju istrage ili podnese optužnica, optužni predlog ili privatna tužba. Svojstvo okrivljenog: Okrivljeni je lice protiv kojeg se pokreće krivični postupak i pretpostavka o njegovoj nevinosti važi dok se njegova krivica ne dokaže pravnosnažnom odlukom suda.
Procesni položaj okrivljenog je skup njegovih prava i dužnosti. Prava okrivljenog uključuju pravo na odbranu, a radi realizacije tog prava okrivljeni ima pravo na napredhodna saopštenja: obavešten o delu za koje se tereti i dokazima optužbe, da ima dovoljno vremna i mogućnosti za pripremanje odbrane, nije dužan da daje odbranu niti odgovara na postavljena pitanja, da mu se omogući da se izjasni o činjenicamai dokazima koje ga terete i koje mu idu u korist, da bude obavešten da sve što kaže može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega. Okrivljenom se garantuju sledeća prava: pravo na branioca, pravo da bude saslušan u prisustvu branioca, pravo na upotrebu maternjeg jezika ili tumača, pravo na pravično suđenje, dostojan tretman, da predlaže dokaze, razmatra spise, rehabilitaciju, naknadu štete, da ga poduče o pravima koja mu pripadaju. Okrivljeni ima prava da predlaže dokaze, razmatra spise i predmete koji služe kao dokazi, ulaže pravna sredstva, te se pretpostavlja da je uračunljiv i ne može biti prisiljen na samoinkriminaciju.
Sastavni deo prava okrivljenog je i pravo na pravično suđenje, uključujući pretpostavku nevinosti, javno suđenje, i prava u vezi sa odbranom. Pravo na pravično suđenje obezbeđuje da okrivljeni bude suđen pred nepristrasnim sudom, a pretpostavka nevinosti znači da se smatra nevinim dok se ne dokaže njegova krivica. Okrivljeni ima određene dužnosti, uključujući obavezu da stupi u krivični postupak i da obavesti sud o promeni adrese ili boravišta. Suđenje u odsustvu: okrivljeni u bekstvu, predlog javnog tužioca i naročito važni razlozi.
21. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku
Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u krivičnom postupku obuhvataju poziv, dovođenje, zabranu napuštanja stana ili mesta boravišta, jemstvo i pritvor, pravno propisane u Zakonu o krivičnom postupku.
Pozivanje okrivljenog je blaga mera gde se sud obraća okrivljenom da dobrovoljno prisustvuje procesnim radnjama, obavljeno pisanim ili usmenim pozivom uz upozorenje o posledicama izostanka.
Dovođenje je mera lišenja slobode okrivljenog koji ne odgovara na poziv suda ili izbegava prisustvo na osnovu pisane naredbe za dovođenje, koju izdaje sud.
Zabrana napuštanja stana ili mesta boravišta je mera koja okrivljenom ograničava slobodu kretanja i zahteva odobrenje suda za napuštanje, primenjujući i dodatne restrikcije. Elektronski nadzor može biti deo ove mere.
Jemstvo predstavlja mogućnost da okrivljeni ili drugo lice pruži finansijsko obećanje da će se poštovati zakonske obaveze tokom krivičnog postupka, sa stvarnim i ličnim jemstvom kao opcijama.
Pritvor je najteža mera procesne prinude, gde se okrivljeni lišava slobode tokom krivičnog postupka, sa ciljem obezbeđenja njegovog prisustva i zaštite interesa postupka, uz moguće rokove trajanja i pravila za produženje.
Dokazne radnje u KP
Saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka, veštačenje, uviđaj, rekonstrukcija događaja, isprava, uzimanje uzoraka, provera računa i sumnjivih transakcija, preivremeno oduzimanje predmeta, pretresanje.
Posebne dokazne radnje u KP
tajni nadzor komunikacije, tajno praćenje i snimanje, simulovani poslovi (kupovina robe ili davanje mita radi dokazivanja), računarska pretraga podataka, kontrolisana isporuka, angažovanje prikrivenog islednika.
22. Pretresanje stana i lica
je radnja dokazivanja koju sud i policija mogu preduzeti na osnovu zakonskog ovlašćenja u pretkrivičnom ili na osnovu naredbe suda u predkrivičnom, tako i krivičnom postupku. Pretresanje stana i prostorija se može preduzeti ako je verovatno da će se okrivljeni uhvatiti ili pronaći tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za krivični postupak. Pretresanje lica se vrši kada je verovatno da će se naći tragovi i predmeti važni za krivični postupak. Pre pretresanja, osoba će biti pozvana da dobrovoljno preda tražene predmete i poučena o pravu na prisustvo advokata. Pretresanje obično se vrši danju, ali može se obaviti i noću ako je naznačeno u sudskoj naredbi ili postoje opravdani razlozi.
Svedoci i držalac stana trebaju prisustvovati pretresanju, i dva punoletna građanina moraju biti prisutna kao svedoci. Pretresanje može obuhvatiti otvaranje zaključanih prostorija i oduzimanje predmeta, ali oštećenje treba izbegavati. Predmeti povezani s krivičnim delom će biti privremeno oduzeti, a o tome će se izdati potvrda. Ako se pronađu predmeti koji se ne odnose na datu istragu, ali ukazuju na drugo krivično delo, to će se zabeležiti i odmah obavestiti javnog tužioca.
Policija takođe ima pravo da uđe u stanove ili druge prostorije bez naredbe suda u određenim situacijama, uključujući situacije u kojima postoji opasnost, poziv za pomoć, izvršenje sudske odluke o pritvaranju ili dovođenju okrivljenog, ili kada postoji neposredna opasnost za ljude ili imovinu. O takvim pretresanjima bez prisustva svedoka se pravi zapisnik.
23. Privremeno oduzimanje predmeta
je radnja dokazivanja koja uključuje dve vrste predmeta: one koje se moraju oduzeti prema Krivičnom zakoniku (npr uređaj za automatsku obradu podataka) i one koji mogu poslužiti kao dokaz. Predmeti u vezi s elektronskim zapisima su takođe obuhvaćeni. Privremeno oduzimanje je moguće od bilo kog lica, ne samo od osumnjičenog. Organi unutrašnjih poslova mogu privremeno oduzeti predmete u pretkrivičnom postupku ako postoji opasnost od odlaganja ili ako im to naredi javni tužilac, predmeti moraju biti vraćeni vlasniku ako krivični postupak ne bude pokrenut u roku od 3 meseca. Sud može naložiti da se predaju predmeti na zahtev suda. Poseban slučaj privremenog oduzimanja predmeta je zadržavanje pošiljki koje okrivljeni dobija ili šalje.
24. Uviđaj i rekonstrukcija događaja
Uviđaj je radnja dokazivanja koja se preduzima kada je za utvrđivanje ili razjašnjenje važne činjenice u postupku potrebno neposredno opažanje. Može ga izvesti tužilac ili organi unutrašnjih poslova, a često se primenjuje u krivičnim postupcima. Osnovni cilj uviđaja je da se utvrdi da li postoji krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Posebni cilj uviđaja je identifikacija relevantnih činjenica i tragova vezanih za krivično delo, uključujući opis mesta događaja, tragova i predmeta, i saslušanje relevantnih osoba. Rekonstrukcija se sprovodi radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica (ponavljaju se radnje u uslovima pod kojima se događaj dogodio). Zapisnik o uviđaju detaljno opisuje stanje na licu mesta i prateće okolnosti, uz prateću dokumentaciju kao što su fotografije, skice i audio-vizuelni materijal.
25. Posebne radnje dokazivanja
primenjuju se u postupcima za ozbiljna krivična dela, kao što su organizovani kriminal i korupcija. Ove radnje obuhvataju nadzor komunikacije, simulaciju poslovnih i pravnih transakcija, kontrolisane isporuke, automatsko pretraživanje podataka i angažovanje prikrivenih istražitelja. Obavljanje ovih radnji zahteva posebne naredbe sudije i obavezno praćenje zakonitosti. Materijal prikupljen ovim putem može se koristiti kao dokaz u sudskom postupku, podložan pravilima ZKP.
26. Podnesci, zapisnici i neformalni materijali
su važni elementi krivičnog postupka. Podnesci predstavljaju pismene zahteve i saopštenja stranaka i drugih ovlašćenih lica upućena organima koji vode krivični postupak. Zapisnici detaljno beleže sve relevantne informacije o postupku, od početka do kraja. Oni se sastoje od uvodnog, opisnog i završnog dela. Pored toga, postoji mogućnost stenografskog beleženja tok glavnog pretresa.
27. Operativno taktičke mere i radnje
su specifične radnje koje se preduzimaju u pretkrivičnom postupku, ne u samom krivičnom procesu. Ove mere i radnje služe za prikupljanje informacija i dokaza vezanih za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti. To uključuje pregled prevoznih sredstava, ograničenje kretanja, preduzimanje mera za utvrđivanje istovetnosti lica i drugih radnji. Ova faza je ključna za prikupljanje inicijalnih informacija o krivičnom delu.
28. Prikupljanje obaveštenja od građana
je bitna operativno taktička radnja koja omogućava policiji da sazna o okolnostima krivičnih dela. Ova radnja se sastoji u vođenju informativnog razgovora sa građanima koji mogu pružiti korisne informacije o krivičnim događajima. Građani nisu obavezni davati informacije i imaju pravo na advokata tokom ovih razgovora. Informacije se mogu zabeležiti u beleškama, izjavama ili na snimku, uz saglasnost građana. Ovo prikupljanje informacija ne podrazumeva procesnu obavezu građana da govore istinu, jer se oslanja na dobrovoljnu saradnju.
29. Krivična prijava
je osnovni način za obaveštavanje nadležnog javnog tužioca o izvršenom krivičnom delu i osumnjičenom. Može biti obavezna ili fakultativna, a podnose je državni organi, građani i institucije. Građani su obavezni prijaviti najteža krivična dela, a neopravdano neprijavljivanje može rezultirati krivičnim gonjenjem. Krivična prijava može biti pismena ili usmena, a obaveza podnosioca je da pruži tačne informacije.
30. Ovlašćenja policije u pokrenutom krivičnom postupku
Ovlašćena službena lica policije u istrazi mogu sprovesti radnje dokazivanja, poput pretresa i privremenog oduzimanja predmeta, ali samo uz sudsku naredbu ili odobrenje tužioca. Takođe, policija je dužna pružiti kriminalističko-tehničku pomoć tužiocu i sudu te preduzeti mere za zaštitu svedoka i oštećenih.
31. Postupak za izdavanje poternice i objave
Potražna delatnost policije, koja je ključna u krivičnim postupcima, obuhvata mere i radnje za pronalaženje učinilaca krivičnih dela, otkrivanje adresa lica, identifikaciju nepoznatih lica ili pronađenih leševa i pronalaženje određenih predmeta. Potraga se inicira naredbom za izdavanje poternice ili objave, što zahteva odgovarajuće uslove, kao što je bekstvo osumnjičenog iz pritvora ili zavodsku meru. Samo ovlašćeni organi, kao sud ili upravnik ustanove, mogu izdati naredbe za poternicu ili objavu.
Policija izvršava poternice na lokalnom, centralnom i međunarodnom nivou, u zavisnosti od geografskog područja na kojem se traženo lice može nalaziti. Osim toga, policija može koristiti sredstva javnog informisanja, kao što su radio, televizija i štampa, kako bi pomogla u pronalaženju traženih osoba ili predmeta.
Postupak za izdavanje objave sličan je postupku za poternicu i takođe se pokreće naredbom suda. Međutim, policija može objaviti podatke o traženim predmetima, licima koja ne mogu pružiti lične podatke ili nepoznatim leševima, bez potrebe za odobrenjem suda. Poternice i objave se povlače ako se pronađe traženo lice ili predmet, ako nastupi zastarelost gonjenja ili izvršenja kazne, ili iz drugih razloga kada više nisu potrebne.
U posebnim situacijama, kao kad se lice za kojim se traga verovatno nalazi u inostranstvu ili kada postoji molba inostranog organa, Ministarstvo unutrašnjih poslova može inicirati međunarodne poternice za traženim licima. Ova delatnost ima ključnu ulogu u procesu pronalaženja osumnjičenih i obezbeđivanju važnih dokaza u krivičnom postupku.
Kriminalistika – 10. lekcija za državni
Razlika između zakona i zakonika
Zakon je opšti pravni akt države.
Zakonik je sistematski zbir zakona koji uređuju određeno pravno područje (obuhvata više zakona, npr Krivični zakonik obuhvata: Krivični zakon Republike Srbije, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, Zakon o prekršajima, Zakon o krivičnom postupku).
1. Pojam i vrste kriminala
kriminala potiče od latinske reči „crimen,“ što znači zločin. U pravnom kontekstu, koristi se termin „krivično delo“ zajedno s „kriminalom.“ „Zločin“ se obično odnosi na pojedinačna nedela kojima se krši krivični zakon, dok se „kriminalitet“ odnosi na ukupnost aktivnosti koje krše zakon u određenom vremenskom periodu i na određenom području.
Vrste kriminala mogu se klasifikovati prema različitim kriterijumima. To uključuje prirodu krivičnog dela, karakteru i vrsti zaštitnog objekta, oblasti društvenog života i vrednostima koje su napadnute (klasični, politički vojni, verski, rasni, saobračajni i drugi delikti, prihvaćena je podela na opšti, privredni, politički, i ekološki kriminalitet), pol i starosnu dob učinilaca (muškarci, žene, maloletnici, punoletni), i težinu krivičnih dela (laka – gone se po privatnoj tužbi, kratkotrajne kazne lišenja slobode ili novčane kazne ili teška krivična dela – gone se po službenoj dužnosti i sankcionisana su dugotrajnijim kaznama lišenja slobode).
Oblici kriminala mogu uključivati nasilnički kriminal, koji uključuje napade ili pretnje radi ostvarivanja protivpravnih ciljeva; imovinski kriminal, usmeren protiv imovine; kriminal belog okovratnika, koji uključuje krivična dela u okviru profesionalne delatnosti; i organizovani kriminal, koji podrazumeva postojanje organizacije koja obavlja kriminalne aktivnosti kao delatnost privrednog tipa.
2. Kategorije učinilaca krivičnih dela
dele se prema tome da li su bili u stanju da shvate značaj svog dela i upravljaju svojim postupcima (uračunljivi (umišljajni i nehatni), smanjeno neuračunljivi i neuračunljivi), u pogledu godina (deca do 14 godina, maloletnici (mlađi 14-16 i straiji 16-18), mlađih punoletnih 18-21 i punoletnih lica (preko 21 godine)), zatim primrne učinioce (jednom izvršili krivično delo (kriminološko određenje), jednom izrečena krivična sankcija (pravno određenje) ili su jednom bili podvrgnuti tretmanu resocijalizacije u kazneno popravnoj ustanovi (penološko određenje). Primarni učinioci najčešče čine dela iz nehata, u afektu ili provocirajućoj situaciji. Povratnici ili recidivisti su lica koja su učinila dva ili više dela, i koje su nakon KP ustanove izvršina novo krivično delo, isto ili drugačije nego prošli put. Naročitu pažnju zaslužuju kategorije povratnika: profesionalni, specijalizovani i međunarodni delinkventi. Profesionalni delikventi obično vrše dela iz oblasti imovinskog kriminaliteta, specijalizovani delinkventi se fokusiraju na određene vrste dela (objekat, mesto, vreme i način izvršenja). Međunarodni delinkventi se bave kriminalnim aktivnostima koje prelaze granice država, kao što su trgovina drogom, oružjem i ljudima.
3. Praćenje
je tajno sledenje i osmatranje osoba radi prikupljanja kriminalistički relevantnih podataka i dokaza. Ovo je opšta operativno taktička mera – radnja dokazivanja i radnja s ciljem otkrivanja veza, identiteta, saučesnika, predmeta i aktivnosti povezanih s krivičnim delima.
Praćenjem se mogu ostvariti različiti operativni ciljevi, uključujući utvrđivanje kontakata, identiteta, pronalaženje predmeta krivičnih dela i otkrivanje tajnih skloništa. Takođe, ono može pomoći u sprečavanju izvršenja krivičnih dela i hapšenju učinilaca na delu.
Osnovni postulati taktike praćenja uključuju diskreciju, dokumentaciju relevantnih informacija, foto i video dokumentaciju, izveštavanje, i prilagodljivost specifičnostima svakog slučaja.
4. Uviđaj i obezbeđenje mesta događaja
Uviđaj je sistem radnji koje se sprovode na mestu krivičnog događaja kako bi seopazili, zabeležili i stručno obradili predmeti, tragovi i okolnosti relevantni za istraživanje krivičnog dela. Ovo omogućava da se razjasni priroda i mehanizam događaja, što je od suštinskog značaja za utvrđivanje krivičnog dela i prikupljanje materijala za veštačenje.
Taktika vršenja uviđaja uključuje određivanje širine kruga lica mesta, označavanje mesta događaja, postupanje s prisutnim licima i pružanje pomoći povređenima. Statička faza uviđaja podrazumeva utvđivanje zatečenog stanja, položaj i veličinu tragova, dokumentovanje. Dinamička faza uviđaja podrzumeva utvrđivanje postojanje određenih tragova, tumačenje njihovog značaja, mehanizam nastanka, fiksira i priprema za dalju analizu.
Obezbeđenje lica mesta ima za cilj očuvanje zatečenog stanja kako bi se sačuvali predmeti i tragovi relevantni za istragu. Obezbeđenje takođe uključuje pružanje pomoći povređenima, koordinaciju sa spasilačkim službama i identifikaciju svedoka s korisnim informacijama o događaju.
5. Indicije ili osnovi sumnje
Pojam indicija u kriminalističkoj terminologiji označava činjenice koje ukazuju na krivično delo ili njegovog izvršioca. Međutim, indicije se ne mogu koristiti kao dokazi u krivičnom postupku dok se ne otklone moguća različita tumačenja.
Kada je reč o motivima izvršenja krivičnih dela, oni se često koriste za stvaranje pretpostavki o tome šta se tačno desilo i o odnosu između učinioca i dela. Različite vrste krivičnih dela često imaju tipične motive, ali pojedinci mogu imati i specifične, individualne motive za svoja dela. Činjenice od značaja za utvrđivanje motiva: vrsta dela (silovanje kao osveta), vreme, mesto i objekat izvršenja (podmetanje požara u zbornici na kraju školske godine), način i sredstvo izvršenja (ubodne rane ukazuju na mržnju).
Karakter učinioca takođe može biti indicija koja ukazuje na određene osobine ličnosti, kao što su podmuklost, brutalnost, lukavstvo ili hladnokrvnost. Ove osobine se često manifestuju u načinu izvršenja dela i mogu pomoći u profilisanju učinioca.
Sumnjivo ponašanje koje proističe iz psihičkog opterećenja učinioca nakon izvršenja krivičnog dela može varirati od osobe do osobe. Neke osobe se ne ponašaju sumnjivo, dok druge mogu pokazivati znakove krivice, straha od otkrivanja ili osude sredine.
Ispoljavanje volje za izvršenje krivičnog dela može se manifestovati kroz različite ponašanja koja proizilaze iz nemira nakon donošenja odluke o izvršenju dela. Ova indicija obuhvata pripreme za izvršenje dela, planiranje, pribavljanje alibija i druge aktivnosti usmerene ka izvršenju krivičnog dela.
Profesionalna znanja i veštine učinioca takođe mogu biti indicija. Način izvršenja, tragovi i okolnosti krivičnog dela često ukazuju na specifične veštine ili znanja koje učinilac poseduje.
Telesna svojstva učinioca, kao što su pol, opis, gestikulacija, boja glasa i druge osobine, takođe mogu biti indicija koje se koriste za identifikaciju učinioca.
Sredstva izvršenja krivičnog dela, kao i tragovi i predmeti pronađeni na mestu događaja, mogu ukazivati na identitet učinioca, ali treba biti oprezan, jer učinilac može koristiti sredstva koja nisu njegovo vlasništvo.
Način izvršenja krivičnog dela može ostaviti pečat prepoznatljivosti i ukazati na specifične okolnosti i elemente koji mogu pomoći u identifikaciji učinioca. U operativnom radu se može poći od kriminalističke evidencije zbog potrage za učiniocima koji ispoljavaju iste osobenosti u izvršenju.
Prisustvo na mestu krivičnog događaja je značajna indicija, a može se utvrditi zahvaljujući policijskim zapažanjima, zaticanjem lica na mestu događaja, predmetima i tragovima ostavljenim na mestu događaja, iskazima svedoka i drugim relevantnim okolnostima.
Poznavanje određenih prilika i okolnosti koje nisu svima poznate može ukazivati na ulogu učinioca. Odluka o izboru objekta napada, vremena, mesta i načina izvršenja često ukazuje na poznavanje specifičnih okolnosti.
Neosnovano bogaćenje i trošenje veće sume novca bez jasnog izvora prihoda mogu biti indicija kriminalnih aktivnosti. Ova indicija se često koristi u slučajevima imovinskog kriminaliteta.
Konačno, posedovanje i rasturanje predmeta krivičnog dela su ključne indicije koje se koriste za povezivanje lica sa izvršenjem određenog krivičnog dela.
6.Verzije
Kriminalističke verzije se mogu odrediti kao misaone konstrukcije, odnosno radne pretpostavke o kriminalnoj delatnosti, krivičnom događaju i učiniocu dela koje stvaraju nadležni organi predistražnog postupka i krivičnog postupka na osnovu svih kriminalistički, krivičnopravno i krivičnoprocesno relevantnih činjenica (indicija i dokaza). U svom radu oni postavljaju sve realno moguće i na postojećim podacima zasnovane verzije, što znači, kako one koje negiraju postojanje kriminalne delatnosti i krivičnog dela uopšte, odnosno pojedinih okolnosti i veza određenih lica sa njima (odbrambene), tako i one koje to potvrđuju (optužne).
Nakon stvaranja verzija pristupa se sačinjavanju operativnog plana u kom se određuju koje će verzije, uz određeni redosled i način biti proverene. Potom se pristupa operativnom radu koji ima za cilj proveru postojećih, i prikupljanje podataka za postavljanje novih verzija.
U slučaju da utvrđene činjenice ne potvrde u potpunosti nijednu od postavljenih verzija, to je siguran znak da nije postavljena prava verzija, ili da činjenično stanje nije pravilno i u potpunosti utvrđeno. Uz to, novosaznate činjenice mogu predstavljati osnov za formiranje potpuno novih verzija.
Konkretni ciljevi preduzimanja kriminalističkih mera i radnji su opredeljeni potrebom utvrđivanja što većeg broja pouzdanih odgovora na takozvana „zlatna“ pitanja kriminalistike (šta se desilo; gde se desilo; kada se desilo; kako se desilo; čime se desilo; sa kim se desilo; zašto se desilo; nad kim, čim je izvršeno i ko je učinilac).
7.Lišenje slobode – hapšenje
Pojam, materijalni preduslov i formalni osnov lišenja slobode
U kriminalističkom smislu lišenje slobode (hapšenje) predstavlja složen i u pojedinim slučajevima delikatan praktični postupak oduzimanja slobode kretanja prinudnim putem, radi čijeg efikasnog sprovođenja je dozvoljena primena odgovarajućih, zakonom predviđenih, sredstava prinude. Materijalni preduslov za lišenje slobodeje postojanje sumnje da je lice učinilo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti. Formalni osnov može biti doneta naredba suda ili drugog nadležnog organa odnosno, zakonom propisano ovlašćenje.
Opšta taktička pravila lišenja slobode
Preduzimanje radnje lišenja slobode pretpostavlja potpuno poznavanje pravila kriminalističke taktike, a uz to, i fizičku obučenost i spremnost i osposobljenost za primenu neophodnih sredstava prinude. S obzirom da je lišenje slobode najdelikatnija službena radnja koju preduzimaju pripadnici policije, maksimalna pažnja mora biti posvećena pripremi za njeno uspešno i bezbedno sprovođenje. Taktički je pogrešno praviti suviše oštru i isključivu podelu na učinioce krivičnih dela koji su opasni, i one za koje se smatra da će biti pasivni i neće pružiti otpor prilikom lišavanja slobode. Sinhronizovan, energičan, siguran, a, po mogućstvu, i iznenadan nastup službenih lica, optimalan taktički raspored, pravilan izbor mesta i vremena preduzimanja radnje, opremljenost adekvatnim sredstvima i pokazana rešenost njihove upotrebe deluju obeshrabrujuće na učinioca krivičnog dela i parališu ga. Obraćanje licima mora biti službeno, a naredbe koje se izdaju odsečne, određene i jasne. Treba izbegavati upuštanje u nepotrebne diskusije, nepotrebnu grubost i vređanje ličnog dostojanstva uhapšenog i drugih prisutnih lica.
Približavanje licu koje se lišava slobode, njegovo pretresanje, a, po potrebi, i vezivanje, treba izvršiti oprezno. U cilju eventualnog pronalaženja predmeta i tragova koji mogu da posluže kao dokaz u krivičnom postupku, odnosno predmeta koje lice lišeno slobode može upotrebiti za napad, samopovređivanje, bekstvo, tajno dogovaranje i sl., uz lično pretresanje lica koje se lišava slobode, treba pregledati, odnosno pretresti i njegov lični prtljag, vozilo kojim se kretao, kao i objekat u kojem je, odnosno prostor gde je lišen slobode.
Pravilan izbor lokacije za lišenje slobode igra ključnu ulogu u uspešnoj realizaciji operacije.
Planiranje lišenja slobode takođe obuhvata sakupljanje i proveru podataka o licu koje se hapsi, uključujući informacije o njegovom identitetu, boravištu, navikama i sklonostima. Ovo omogućava policiji da se bolje pripremi i da se nosi sa mogućim izazovima tokom operacije.
Kontrolisanje situacije tokom lišenja slobode je ključno za uspešnu operaciju.
Lišenje slobode na otvorenom prostoru
Potreba za pažnjom prema okolini, gde lice koje treba lišiti slobode može koristiti prisutne građane kao zaklon ili čak pretnjom oružjem ugroziti njihov život. Mogućnost ometanja policijskih aktivnosti od strane radoznalih građana. Preporučuje se udaljavanje prisutnih građana na bezbedno rastojanje i brzo i iznenadno izvođenje lišenja slobode uz korišćenje borilačkih veština.
Lišenje slobode u zatvorenim prostorijama
Lišenje slobode u zatvorenim prostorima kao što su stanovi, lokali i skloništa. Lica koja treba lišiti slobode često dobro poznaju te prostore i mogu koristiti tajne izlaze. Uz to, prisustvo drugih lica unutar tih prostora može dodatno otežati postupak lišenja slobode. Potreba za detaljnim prikupljanjem informacija o prostorijama i licima, kao i za udruženim delovanjem, sigurnim ulaskom i primenom borilačkih veština.
Lišenje slobode u prevoznom sredstvu
Vozači ili putnici u tim vozilima mogu pokušati bekstvo ili pružiti otpor. Prilikom pripreme za ovakve situacije, ističe se potreba za upoznavanjem sa podacima o vozilu, licima i postupcima za osujećenje bekstva. Poseban naglasak stavlja se na intervenciju unutar vozila uz primenu borilačkih veština i nadzor nad ponašanjem lica koje treba lišiti slobode.
Lišenje slobode na radnom mestu
Potreba za saradnjom sa odgovornim rukovodiocima u preduzećima. Naglašava se da postupak na radnom mestu može biti otežan zbog prisustva mnogo lica, mogućnosti upotrebe oružja i bekstva, i specifičnosti radnih procesa. Preporučuje se upoznavanje sa kolektivom i okruženjem kako bi se postupak pripremio i izveo što sigurnije.
8. Pretresanje
Pretresanje je istražna radnja koja se provodi s ciljem pronalaženja predmeta, tragova i učinilaca krivičnih dela. Ovim postupkom traže se i druga lica, predmeti, leševi ili tragovi povezani s krivičnim delima. Praksa je pokazala da se pretresanjem najčešće traže predmeti pripremljeni za izvršenje ili korišćeni prilikom izvršenja krivičnog dela.
Taktička pravila vršenja pretresanja
Pravilno izvođenje pretresanja zahteva taktički pristup kako bi se osigurala sigurnost svih prisutnih i sprečila moguća uništavanja dokaza. Službena lica trebaju biti pažljiva i metodična, a takođe i spremna za iznenadne situacije i odgovor na nepredviđene događaje.
Pretresanje stana i drugih prostorija treba obavljati temeljno i sistematično. Nastupanje na mestu pretresanja mora biti iznenadno kako bi se sprečili pokušaji uništavanja dokaza ili bekstvo učinilaca. Pretresanje se često izvodi u prisustvu učinilaca krivičnih dela, pa se takođe mora pratiti njihovo ponašanje kako bi se sprečile potencijalne opasnosti.
Pretresanje prevoznih sredstava
Postoji razlika između pretresanja (istražna, radnja dokazivanja) i pregleda (opšta operativno taktička mera) saobraćajnog sredstva. Odluku da izvrši samo pregled a ne i pretres, službeno lice donosi kad nema dovoljno podataka o prevoznom sredstvu u kojem bi se mogao naći predmet, trag, lice ili leš koji se traži. Dod pretresanja, putnici napuštaju vozilo i iz njega se sve iznosi. U javnom prevozu problem mogu da predstavljaju „ničije stvari“ (vlasnik se otkriva preduzimanjem specijalnog osmatranja – zasedom, kad dođe da preuzme predmet).
Pretresanje lica
je pravna radnja koja se koristi i kao istražna radnja i kao način postupanja sa sumnjivim licima, koja se preduzima radi otkrivanja predmeta namenjenih izvršenju krivičnog dela, oružja, opasnog oruđa, i vrši se vizuelnim putem, odnosno opipavanjem delova odeće i tela gde se oni mogu sakriti.
Pretresanje se mora obavljati krajnje temeljno, ali i sa posebnim merama opreza kako bi se sprečio napad ili bekstvo od strane osobe koja se pretresa (prilaz sa leđa ili sa boka). To uključuje postavljanje lica u određene položaje kako bi se omogućio detaljan pregled (klasičan i zidni pretres lica (labilniji položaj tela)). Predmeti ili tragovi se mogu sakriti na različitim mestima, uključujući telesne šupljine, pa čak i unutar tela.
Potpuno pretresanje se obično obavlja u zatvorenoj prostoriji, uz prisustvo odgovarajućih stručnih osoba, uključujući svedoke i, po potrebi, lekara (telesni pregled). Tokom pretresanja se pažljivo pregledava svaki deo odeće, obuće i ličnih stvari lica kako bi se pronašli potencijalno relevantni predmeti ili tragovi.
9. Opšta taktička pravila vođenja razgovora
Velika je važnost pripreme za razgovor sa licem. To uključuje prikupljanje podataka o licu, definisanje ciljeva razgovora, pripremu pitanja i taktike. Razgovor se sastoji iz tri faze: uvodne faze, faze slobodnog izlaganja i faze replike.
Upoznavanje ili uvodna faza, cilj je uspostaviti povoljnu atmosferu za kvalitetan razgovor. Pitanja su neobavezna i postavljaju se na nenametljiv način kako bi se razvila saradnja s licem.
Faza slobodnog izlaganja uključuje postavljanje opštih i neutralnih pitanja kako bi lice slobodno, neometanom razgovoru izložilo sve što zna o događaju. OSL (Ovlašćeno službeno lice) mora pažljivo pratiti i procenjivati informacije koje daje lice i intervenisati ako je potrebno radi usmeravanja razgovora.
U fazi replike, nakon slobodnog izlaganja, postavljaju se dodatna pitanja (dopunjujuća, precizirajuća, podsećajuća i kontrolna). Pitanja moraju biti jasna i razumljiva, bez sugestivnosti ili neprijateljskog tona. OSL takođe treba da prati ponašanje lica tokom razgovora kako bi otkrio potencijalne znakove netačnih izjava.
Specifičnosti razgovora s određenim kategorijama lica, kao što su žrtve krivičnih dela, deca, stariji ljudi i osumnjičeni za krivična dela, takođe su značajne i zahtevaju poseban pristup i taktiku prilikom vođenja razgovora.
10. Razgovor s osumnjičenim
Potreba za pažljivim pristupom s obzirom na delikatnost situacije i različite faktore koji utiču na postupanje. Pripreme za razgovor uključuju proučavanje dokumentacije i prikupljanje relevantnih podataka. Postoji pravna obaveza da se osumnjičenom obavesti o delu za koje se tereti i osnovama sumnje i pravima, uključujući pravo na prisustvo branioca.
Prilikom započinjanja razgovora sa osumnjičenim, postavljanje pitanja se mora pažljivo i planski sprovesti. Službeno lice treba da obrati pažnju na promene u ponašanju i verbalnom izražavanju osumnjičenog, koje mogu ukazivati na unutrašnje promene u njegovom psihičkom stanju.
U slučajevima gde postoji više osumnjičenih za isto krivično delo, razgovor se prvo obavlja sa osobom za koju se smatra da će najverovatnije priznati ili dati korisne informacije. Razgovor sa osumnjičenim može rezultirati priznanjem, argumentovanim negiranjem učešća ili davanjem lažnog iskaza.
Osumnjičeni može da tvrdi da ima alibi za vreme izvršenja dela i navodi druge osobe, isprave ili tragove kao dokaz svoje nevinosti. Ovaj zahtevan proces obuhvata precizno utvrđivanje mesta i vremena izvršenja dela i relevantnih okolnosti kako bi se proverila osnovanost tvrdnji osumnjičenog.
11. Taktika obavljanja razgovora s potencijalnim svedocima, uključujući oštećene, žrtve, decu, maloletnike i starije osobe
zahteva poseban pristup. Oštećeni i žrtve krivičnih dela često se doživljavaju kao pasivni subjekti, a njihova saradnja može biti otežana zbog straha i emotivnih faktora. Policija mora biti obazriva kako ne bi sugestivno delovala na njihove iskaze i obezbedila autentičnost informacija. Zakon nalaže posebne mere za vođenje razgovora s decom i maloletnicima, uključujući obavezno prisustvo roditelja ili staratelja. Treba uzeti u obzir njihove psihofizičke karakteristike, koncentraciju, nivo razvoja i emocije kako bi se osigurao adekvatan pristup.
Kod starijih osoba, koje često pokazuju različite karakteristike usled starenja, kao što su smanjenje senzornih sposobnosti, gubitak interesovanja i promene u emocionalnom stanju, neophodno je da službeno lice bude strpljivo i poštujuće. Uzimajući u obzir njihove posebne potrebe, razgovor treba prilagoditi i voditi s obzirom na njihove tjelesne i emocionalne sposobnosti. Važno je očuvati kvalitetnu komunikaciju i pažljivo slušati iskaze, dok se istovremeno poštuje njihova dostojanstvenost i potreba za odgovarajućim ophođenjem.
12. Prepoznavanje lica i leša
Prepoznavanje je postupak kojim se u formi istražne, odn. opšte operativno taktičke mere, vrši idetifikacija lica, predmeta i leševa, kao i mesta događaja. Prepoznavanje lica uključuje detaljno opisivanje od strane prepoznavaoca i predočavanje sličnih lica radi identifikacije. Prepoznavanje leševa je posebno složen proces koji zahteva pažljivu pripremu leša kako bi se obezbedila tačna identifikacija. U predkrivičnom postupku prepoznavanje lica se u prisustvu javnog tužioca.
Prepoznavanje lica – Prepoznavanje lica zahteva od prepoznavaoca da opiše lice koje treba prepoznati, sa posebnim osvrtom na karakteristike tela, ožiljke itd, a zatim bira lice iz grupe sličnih lica koja mu se predočava (direktno prepoznavanje kao istražna radnja). Direktno prepoznavanje kao opšta OTM je kada se lice izlaže pogledu prepoznavaoca, a da toga nije svesno. Takođe se istražuje indirektno prepoznavanje, gde se koriste fotografije, video snimci. Poseban značaj ovog načina kod potrage za nestalim osobama, učiniocima kd, pri čemu se fotografije javno objavljuju.
Prepoznavanje leševa – Identifikacija leševa može biti izazovna zbog promena koje telo može pretrpeti, i obuhvata pripremu tela leša radi tačnog prepoznavanja, uz korišćenje informacija o odeći, ličnom prtljagu i okolini.
13. Ubistvo
Krivično delo ubistvo pripada grupi krivičnih dela protiv života i tela, a određeno je posledično, kao lišenje života drugog lica. Teško ubistvo podrazumeva: lišenje života na svirep ili podmukao način; pri bezobzirnom nasilničkom ponašanju; lišenje života drugog lica uz umišljato dovođenje u opasnost još nekog lica; lišenje života pri izvršenju krivičnog dela razbojništva ili razbojničke krađe; lišenje života iz koristoljublja, radi izvršenja ili prikrivanja drugog kd, osvete ili niskoh pobuda; lišenje životaslužbenog, vojnog lica pri vršenju dužnosti; lišenje života sudije, javnog tužioca, zamenika, policijskog službenika, lica koje obavlja poslove od javnog značaja, deteta ili bremenite žene, lišenje života člana porodice koji je predhodno zlostavljan od strane učinioca dela, umišljajno lišenje života više lica, ukoliko se ne radi o ubistvu na mah, ubistvu deteta pri porođaju ili lišenju života iz samilosti. Ubistvo iz nehata je posebno krivično delo.
Način izvršenja, način saznanja i motivi izvršenja –
Ubistvo može biti izvršeno na različite načine, uključujući upotrebu oružja, fizičku silu ili druge metode. Način saznanja o delu može varirati od brze reakcije do kasnijeg saznanja, što utiče na tok istražnih radnji. Motivi ubistva, kao što su osveta, mržnja i koristoljublje, igraju važnu ulogu u identifikaciji i rasvetljavanju ovih krivičnih dela.
Obezbeđenje mesta događaja –
Nakon ubistva, prva reakcija policije je obezbeđivanje mesta događaja. To podrazumeva brigu o povređenima, kontrolu pristupa, očuvanje dokaza i dokumentaciju o situaciji. Hitna medicinska pomoć se pruža oštećenima, a istovremeno se štite tragovi i materijali od zagađenja ili uništenja.
Predmeti i tragovi na mestu događaja –
Na mestu ubistva prikupljaju se tragovi i predmeti koji su od suštinskog značaja za istražitelje. To uključuje tragove učinioca, tragove sredstva izvršenja i tragove oštećenog. Ovi materijali služe za identifikaciju učinioca i razjašnjavanje okolnosti, a kriminalistički tehničari su odgovorni za njihovo pažljivo dokumentovanje i obradu.
Specifičnosti vršenja uviđaja
Cilj je ustanoviti da li je u pitanju ubistvo, samoubistvo ili zadesna smrt, da li je mesto pronalaska leša ujedno i mesto izvršenjadela, identitet ubijenog lica. Uviđaju treba da prisustvuje veštak sudsko-medicinske struke. U statičkoj fazi se radi opis zatečenog stanja leša, obeležavanje i fiksiranje, skica. U dinamičkoj fazi se pomera leš da bi se izvršio detalajn pregled, pronašli tragovi i predmeti koji su njime bili zaklonjeni.
Razjašnjavanje dela, obezbeđenje dokaza i otkrivanje učinioca
Rad na razjašanjavanju je određen protokom vremena od izvršenja do saznanja za delo. Ako je obaveštenje stiglo odmah, uslediće mere prvog zahvata u cilju pronalaska učinioca (blokada puteva, podrućja, kontrola saobraćaja). Obaveštavaju se susedne policijske uprave, granični prelazi. Rad na rasvetljavanju obično podrazumeva prikupljanje obaveštenja o oštećenom od ljudi koji su bili u kontaktu sa njim i uvid u njegove lične stvari. Na taj način se može utvrditi krug osumnjičenih lica iz kojih može poticati učinilac ili nalogodavac. Osumnjičena lica se podvrgavaju poligrafskom testiranju i proveri alibija, pretresanju.
14. Silovanje
Krivično-pravno određenje dela: Silovanje je krivično delo protiv polne slobode, koje se odnosi na prinudu na obljubu ili izjednačeni čin putem upotrebe sile ili pretnje da se napadne na život ili telo žrtve ili njenih bliskih lica. Ovo delo može biti izvršeno nad ženama i muškarcima bez obzira na njihov pol ili bračni status. Silovanje može imati različite načine izvršenja, uključujući pretnje i upotrebu fizičke sile. Postoje lakši i teži (1. teži oblik: ako je nastupila teška telesna povreda, ili ako je delo izvršeno od strane više lica, ili na svirep ili ponižavajući način, ili prema maloletniku, ili je imalo trudnoću za posledicu; 2. teži oblik ako je nastupila smrt ili je delo učinjeno prema detetu).
Specifičnosti izvršenja, načini saznanja i lažne prijave silovanja: Silovanje se često izvršava noću i u mračnim mestima. Žrtve se obično plaše da prijave delo zbog stida, straha od osvete ili drugih faktora. Takođe, postoji visoka tamna brojka slučajeva silovanja, gde žrtve ne prijavljuju delo policiji. Lažne prijave su takođe prisutne i treba pažljivo proveriti izlaganja žrtava.
Prijem krivične prijave i dalje postupanje s žrtvom silovanja:
Nakon prijave, policija obavlja razgovor sa žrtvom kako bi prikupila relevantne informacije. Zatim sledi pregled kod lekara radi utvrđivanja povreda i eventualne obljube. Prikupljanje dokaza na mestu događaja, uključujući tragove i predmete, igra ključnu ulogu u rasvetljavanju ovih slučajeva.
Razjašnjavanje dela i obezbeđivanje dokaza
Uzimanje briseva, pregled, uviđaj na mestu silovanja.
15. Razbojništvo i razbojnička krađa
Ovo delo obuhvata upotrebu sile ili pretnje da će se napasti život ili telo nekog lica da bi se oduzela tuđa imovina. Prinuda, tj. sila ili pretnja, koristi se kao sredstvo za postizanje ovog cilja.
Kvalifikovani oblici razbojništva: Postoje teži i lakši oblici razbojništva, u zavisnosti od vrednosti ukradenih stvari, broja učinilaca ili povezanosti sa organizovanim kriminalom. Teška telesna povreda ili pripadnost kriminalnoj grupi mogu otežati delo.
Razbojnička krađa: Slična razbojništvu, ali se razlikuje po vremenskom sledu izvršenja. U ovom slučaju, učinilac prethodno izvrši krađu, a zatim upotrebi silu ili pretnju da bi zadržao ukradenu stvar.
Način saznanja i prve mere po saznanju i vršenje uviđaja
Nakon prijave razbojništva, policijske patrole preduzimaju mere prvog zahvata, uključujući blokiranje područja, kontrolu saobraćaja i traganje za učiniocima. Pristupa se obezbeđenju mesta događaja i vršenju uviđaja, prikupljanju tragova i dokaza.
Razjašnjavanje dela i otkrivanje učinioca
Identifikacija učinilaca razbojništva podrazumeva ispitivanje oštećenog, prikupljanje informacija o izgledu, govoru i kretanju učinilaca. Različite metode, kao što su indicijalni metod, provera kriminalističkih evidencija i poligrafsko testiranje, mogu se primeniti kako bi se identifikovali i locirali učinioci. Savremene tehnike kao što su veštačenje DNK i sigurnosne kamere takođe mogu biti korisne u procesu rasvetljavanja dela.
16. Provalna krađa
Provalna krađa predstavlja posebno krivično delo, koje se definiše u Krivičnom zakoniku. Za da se okarakteriše kao teška krađa, osnovno delo krađe mora biti izvršeno pod određenim okolnostima koje mu daju teži karakter, uključujući način izvršenja, posebnu opasnost učinioca, korišćenje specifičnih situacija ili vrednost ukradenih stvari.
Oblici teške krađe: U Krivičnom zakoniku predviđeno je nekoliko oblika teške krađe, uključujući krađu izvršenu obijanjem ili provaljivanjem, krađu izvršenu od strane grupe, krađu izvršenu na naročito opasan ili drzak način, krađu izvršenu od strane lica koje je pri sebi imalo oružje ili opasno oruđe, i druge situacije.
Objekti napada
Napadi na brave, reze katance, prozore i rešetke, na drvene predmete, na plafone i krovove, kase, čelične ormane u trezore.
Specifičnosti načina izvršenja i učinilaca:
Provalne krađe često uključuju pripremne radnje učinilaca, kao što su osmatranje objekta, prikupljanje informacija, nabavljanje alata, i planiranje. Profesionalni provalnici se često specijalizuju za određeni način izvršenja i koriste specifične alate za svoje krađe.
Načini saznanja i obezbeđenje mesta događaja
Saznanje najčešće dolazi od oštećenog lica.
Najznačajniji tragovi i vršenje uviđaja
Tragovi alata, papilarnih linija, obuće i odeće, biološki tragovi.
Uviđaj treba da odgovori na: da li je krađa stvarno izvršena, kada i gde, način izvršenja i upotrebljena sredstva, šta je ukardeno i vrednost, da li je jedno ili više lica učestvovalo, kako je učinilac prišao objektu i kako se udaljio, da li ga je neko video ili čuo, ko je učinilac.
Otkrivanje učinilaca:
Rasvetljavanje provalnih krađa uključuje pažljiv uviđaj, prikupljanje indicija i podataka o učiniocima, provere u policijskim evidencijama i primenu različitih metoda kao što su analiza načina izvršenja, prepoznavanje lica ili predmeta, praćenje i kontrola, pretraga i pregled stana i lica, među ostalim.
17. Nedozvoljena trgovina i krijumčarenje
Krivično delo nedozvoljene trgovine (član 235 KZ) je deo krivičnog prava koje se odnosi na nabavu, prodaju ili posredovanje u trgovini bez odgovarajućeg ovlašćenja, obuhvatajući i teži oblik u kojem se prodaje ilegalna roba ili oružje, narkotici, itd. To često uključuje prodaju „na crno“ izvan zvaničnih trgovinskih objekata, uz izbegavanje plaćanja dažbina.
Krijumčarenje (član 236 KZ) je krivično delo koje se odnosi na prenos robe preko carinske granice izbegavajući carinski nadzor, često uz upotrebu sile, pretnje ili organizaciju mreže preprodavaca. Pored robe, podležu oduzimanju i sredstva koja su korišćena za prenos.
Krijumčari često planiraju i organizuju svoje nelegalne aktivnosti pažljivo, birajući optimalne granične prelaze i vreme za prenos. Takođe, korupcija nadležnih službenika i izrađeni izgovori za slučaj otkrivanja čine deo njihove strategije.
Otkrivanje dela i obezbeđenje dokaza
Otkrivanje ovih krivičnih dela obično se dešava kroz mere carinskog nadzora, anonimne prijave, kriminalističko-obaveštajnu delatnost, i druge policijske aktivnosti. Nakon otkrivanja, sprovode se operativne mere kako bi se identifikovali učinioci, pronašla roba i obezbedili dokazi, uključujući i pretrese, operacije „otkupa“ i „propuštanja“ radi razbijanja organizovanih kriminalnih grupa.
18. Kriminalistička tehnika
obuhvata primenu naučnih metoda za registraciju, identifikaciju i pronalaženje tragova krivičnih dela kako bi se rasvetlila kriminalna dela i suzbio kriminalitet. Kriminalistička tehnika se bavi problemima vezanim za tragove i identifikaciju izvršilaca.
Registraciona kriminalistička tehnika
se deli na tri aspekta: Registracija po subjektu, koja obuhvata izvršioce krivičnih dela i sumnjive osobe. Registracija po objektu, koja uključuje sredstva korišćena za krivična dela, predmete na mestu izvršenja i nepoznate leševe. Registracija krivičnih dela po načinu izvršenja.
Kriminalistička identifikacija i obeležja kriminalističke identifikacije
je proces utvrđivanja identiteta objekata (lica, leševa i predmeta) putem individualnih karakteristika koje su neponovljive i jedinstvene za svaki objekt. Postupak identifikacije može rezultirati eliminacijom (utvrđivanjem neidentiteta) ili identifikacijom (utvrđivanjem identiteta) objekata.
Identifikacija lica i leševa uključuje faktička (stvarna) obeležja, pravna obeležja i fizička (telesna) obeležja. Faktička obeležja su nepromenljiva, pravna obeležja su promenljiva s vremenom, dok fizička obeležja se odnose na izgled osoba i imaju promenljive karakteristike. Potpuna identifikacija podrazumeva podudarnost sva tri tipa obeležja za jedinstvenu identifikaciju.
19. Daktiloskopija (Papilaroskopija)
je metod registracije lica na osnovu otisaka papilarnih linija koje se formiraju na koži prstiju. Papilarne linije su ispupčenja na koži prstiju, dlanova (heiroskopija) i tabana (pedoskopija), a daktiloskopija se koristi za identifikaciju lica i leševa.
Papilarne linije su neponovljive i karakteristične za svaku osobu, a njihova nepromenljivost tokom celog života čini ih pouzdanim sredstvom za identifikaciju. Takođe, mogu se grupisati u određene tipove crteža.
Daktiloskopija se bavi identifikacijom lica i leševa na osnovu otisaka papilarnih linija na prstima. Identifikacija se postiže upoređivanjem individualnih karakteristika otisaka.
Preslikavanje, prenosivost papilarne linije su prekrivene znojem, tako da uvek postoji mogućnost preslikavanja na dodirnutu površinu.
AFIS je automatski sistem za identifikaciju otisaka papilarnih linija.
20. Kriminalističko-tehnička / forenzička obrada mesta događaja:
Ova faza je ključna u istražnom procesu i sprovodi je specijalizovano lice angažovano od strane suda. Ovde se fiksira stanje na mestu događaja kako bi se prikupili materijali i tragovi koji će pomoći u rešavanju krivičnog događaja.
Metode fiksiranja zatečenog stanja na mestu događaja:
Nakon dolaska na mesto događaja, kriminalistički tehničar/forenzičar se upoznaje sa situacijom. Fiksiranje uključuje vizuelni pregled, upotrebu svetlosnih uređaja i fotografisanje. Tragovi se pronalaze i markiraju kako bi se omogućilo kasnije prepoznavanje na fotografijama. Metodi fiksiranja uključuju verbalni, fotografski, merno-grafički i izuzimanje tragova sa lica mesta.
Verbalni metod fiksiranja zatečenog stanja:
Ovo je obavezan zakonom predviđen metod. Kriminalistički tehničar detaljno opisuje tragove, predmete i teren na mestu događaja, pridržavajući se principa od opšteg ka posebnom. Oznake i markiranje tragova su neophodne za kasniju identifikaciju.
Metod fotografisanja na mestu događaja:
Fotografisanje obuhvata snimanje šireg izgleda lica mesta, zatim užeg izgleda, delova lica mesta i detalja. Fotografije se postavljaju u fotodokumentaciju, a takođe se snimaju i video materijali. Fotografije treba da budu jasne, a oznake i markacije na njima trebaju biti vidljive.
Merno-grafički metod fiksiranja zatečenog stanja:
Radi merenja dimenzija i koordinata položaja tragova koristi se ovaj metod. Skica lica mesta se izrađuje na samom mestu događaja. Fiksna tačka, orjentirni pravac i orijentirna tačka su ključni za merenje i orijentaciju.
Zaključak i izuzimanje tragova:
Nakon fiksiranja i dokumentovanja, tragovi koji zahtevaju dalju obradu se izuzimaju i pravilno pakuju za transport. Ovo uključuje biološke tragove, tragove eksplozija i požara. U situacijama gde tragove nije moguće izuzeti sa lica mesta, radi se mulažiranje kako bi se napravili odlivci za laboratorijsku analizu.
Dodatna faza uviđaja:
Ova faza uviđaja obuhvata naknadno fiksiranje tragova koji se mogu naći nakon pomeranja predmeta i tragova, kao i obradu latentnih tragova koji zahtevaju prevođenje u vidljivo. Svi ovi tragovi se dokumentuju i pravilno fiksiraju i pakuju za dalju analizu i veštačenje.
21. Tragovi krivičnih dela
Tragovi predstavljaju osnovni predmet istraživanja u kriminalističkoj tehnici – trasologiji. Tragovi su posledice događaja i svaka promena nastala u vezi sa krivičnim delom može se smatrati tragom.
Pojam i značaj traga krivičnog dela / događaja
Trag je posledica nekog događaja. Trag krivičnog dela je svaka vidljiva ili golim okom nevidljiva materijalna promena koja je nastala u vezi sa krivičnim delom.
Grupe promena koje ostavljaju tragove: promena oblika predmeta na koji je dejstvovala sila, prenošenje supstancije, postojanje predmeta ili delova predmeta, promene položaja predmeta u prostoru ili nestanak, promene hemijskog sastava, promene stanja električnog i magnetnog polja.
Vrste tragova krivičnih dela:
Tragovi krivičnih dela se razvrstavaju prema različitim kriterijumima kao što su veličina (makro i mirko), broj dimenzija (zapreminski i površinski), uočljivost (vidljivi i nevidljivi), poreklo (biološki, tragovi predmeta i tragovi dejstva sile), način nastanka (statički i dinamički), i značaj informacija koje sadrže (identitet učinioca, oštećenog..).
Obrada tragova krivičnih dela:
Prilikom fiksiranja i obezbeđivanja tragova na mestu događaja, moraju se zadovoljiti procesni i kriminalističko-tehnički zahtevi.
Osnovni procesni zahtev je postojanje zapisnika o uviđaju, koji sadrži opis karakteristika traga. Zapisnik ima ključni procesni značaj.
Kriminalističko-tehnički zahtevi uključuju primenu različitih metoda za fiksiranje stanja na mestu događaja, izradu fotodokumentacije, skice lica mesta, situacionog plana i službene beleške o kriminalističko-tehničkom pregledu.
Svaki trag koji zahteva dalju analizu treba biti izuzet sa lica mesta i ispravno dokumentovan.
22. Tragovi otisaka papilarnih linija
Tragovi otisaka papilarnih linija igraju ključnu ulogu u kriminalistici jer omogućavaju identifikaciju učinioca krivičnih dela. Postoje vidljivi i nevidljivi tragovi papilarnih linija. Vidljivi tragovi mogu biti obojeni (dvodimenzionalni – površinski) i reljefni (trodimenzionalni). Obojeni tragovi nastaju nanošenjem obojene supstancije na površinu predmeta dodirom sa papilarnih linija, dok reljefni tragovi nastaju usled pritiska na deformabilnu podlogu poput blata ili voska. Fiksiranje vidljivih tragova obavlja se fotografski, dok se reljefni tragovi izlivaju silikonskom masom.
Nevidljivi (latentni) tragovi papilarnih linija ostavljaju se dodirom čistih ruku na površinama predmeta, pri čemu se znoj prenosi i preslikava crtež papilarnih linija. Pronalaženje nevidljivih tragova zahteva specijalne tehnike, uključujući osvetljavanje kosim svetlom ili ultraljubičastim svetlom, a često uključuje i misaonu rekonstrukciju događaja.
Fizički i hemijski metodi se koriste za izazivanje latentnih tragova papilarnih linija. Fizički metodi uključuju upotrebu različitih vrsta praškova koji se lepe za znoj na papilarnim linijama, dok hemijski metodi podrazumevaju reakciju između hemijskog reagensa i supstanci iz znoja, stvarajući obojene tragove.
23. Tragovi krvi
Tragovi krvi su biološki tragovi ljudskog ili životinjskog porekla i često se pojavljuju na mestima krivičnih dela, žrtvama, i predmetima izvršenja krivičnih dela. Oni mogu biti u čvrstom ili tečnom stanju, sasušeni ili sveži, statički ili dinamički. Identifikacija krvi može pružiti informacije o žrtvi, izvršiocu i okolnostima krivičnog dela.
Fiksiranje tragova krvi obavlja se fotografskim putem, a uzorak krvi se uzima sterilnim štapićem ili se struže sa površine. Ova procedura zahteva posebnu zaštitnu odeću i rukavice kako bi se izbegla kontaminacija i zaštita od potencijalnih infekcija. Krv može biti kontaminirana virusima kao što su HIV i hepatitis.
Analiza tragova krvi uključuje i sudsko-medicinske/biološke aspekte, kao i kriminalističko tumačenje. Sudsko-medicinska analiza može identifikovati poreklo krvi, krvnu grupu, pol i druge karakteristike. Kriminalističko tumačenje tragova krvi uključuje analizu oblika i dimenzija krvnih mrlja kako bi se rekonstruisali događaji i okolnosti nastanka tragova. Na osnovu izgleda krvnih prskotina, može se odrediti visina sa koje je kapala krv, položaj žrtve, način napada, i mnoge druge informacije.
Analiza krvi se takođe sve više oslanja na DNK analizu, što omogućava precizno identifikovanje osoba. Krvne grupe i DNK profil se koriste za povezivanje osoba sa tragovima krvi na mestu krivičnog dela. Krvna grupa može da bude indicija da trag pripada određenoj osobi, dok DNK analiza pruža mnogo preciznije informacije o identitetu.
24. Tragovi drugih ljudskih izlučevina
Tragovi drugih ljudskih izlučevina, kao što su urin, izmet, i znoj, često se koriste u krivičnom istraživanju. Oni mogu sadržavati DNK informacije i druge karakteristike koje pomažu u identifikaciji osoba. Stroge zaštitne mere su neophodne pri rukovanju ovim tragovima zbog potencijalnih opasnih virusa i bakterija.
25. Tragovi supstanci (zemlja, prašina, staklo, eksplozivi, droge…):
Tragovi različitih supstanci, kao što su zemlja, prašina, staklo, eksplozivi i droge, često igraju ključnu ulogu u rešavanju krivičnih dela. Analize hemijskog sastava i karakteristika ovih supstanci pomažu u identifikaciji i rekonstrukciji događaja. Identifikacija eksploziva ili droga se obavlja u akreditovanim laboratorijama, a analize su od suštinskog značaja za pružanje pouzdanih dokaza u sudskim postupcima.
26. Tragovi alata
Tragovi alata su prisutni u slučajevima krađa i teških krađa i mogu biti površinski ili reljefni. Oni nastaju kada alat dolazi u kontakt sa mekom podlogom. Fiksiraju se fotografski i proučavaju uz korišćenje komparativnog mikroskopa radi identifikacije specifičnih karakteristika alata. Pored tragova alata, važno je uzeti u obzir i tragove podloge, a hemijskom analizom sastava čestica može se dokazati kontakt.
27. Tragovi vatrenog oružja
Vatreno oružje može naneti smrtne povrede (ubistvo, samoubistvo, zadesna smrt), teške ili lake telesne povrede (ranjavanje). Ručna oružja se dele na glatke cevi (lovačka oružja) i oružja sa olučenim cevima (koristi metak koji se sastoji od čaure, projektila barutnog punjenja, unutar ceni postoje žljebovi koji stabilišu projekil rotacijom)
Balistika (nauka o opaljenju, kretanju projektila) obuhvata utvrđivanje tehničke ispravnosti oružja, identifikaciju oružja iz kojeg je pucano, rekonstrukciju putanje projektila, određivanje vremena pucanja i identifikaciju osobe koja je pucala. Različiti tragovi, kao što su tragovi baruta i karakteristična oštećenja na čauri i projektilima, igraju ključnu ulogu u rešavanju ovih slučajeva. Veštaci balističari koriste različite metode za identifikaciju oružja i osobe koja je pucala, kao što su analiza barutnih čestica i karakteristični elementi na čaurama i projektilima. Utvrđivanje daljine pucanja, položaja izvršioca i žrtve, kao i vremena ispaljenja.
28. Tragovi vozila
mogu biti prisutni u različitim vrstama krivičnih dela. Tragovi vozila se dele na: tragove koji potiču od vozila koja su napustila mesto događaja, na žrtvi saobraćajne nezgode, na vozilu koje je učestvovalo u saobraćajnoj nezgodi i na tragove unutar vozila. Pravilno prikupljanje i dokumentovanje ovih tragova pomaže u identifikaciji vozila, rekonstrukciji saobraćajnih nezgoda i dokazivanju okolnosti krivičnih dela.
11. Organizacija i nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova i policijska ovlašćenja – 11. lekcija za državni
1. Organizacija i nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova
U Republici Srbiji Zakonom o ministarstvima utvrđeno je da unutrašnje poslove obavlja Ministarstvo unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: Ministarstvo). U Ministarstvu se u skladu sa prirodom zadataka i poslova koje obavlja, obrazuju organizacione jedinice.
Osnovne organizacione jedinice Ministarstva čine:
1. Kabinet ministra;
2. Sekretarijat;
3. Direkcija policije;
4. Sektor za međunarodnu saradnju, evropske poslove i planiranje;
5. Sektor za analitiku, telekomunikacione i informacione tehnologije;
6. Sektor unutrašnje kontrole;
7. Sektor za materijalno-finansijske poslove;
8. Sektor za ljudske resurse;
9. Sektor za vanredne situacije;
10. Služba interne revizije i
11. Služba za bezbednost i zaštitu podataka.
Sektor za vanredne situacije obrazovan je za obavljanje poslova vanrednih situacija i srodnih upravnih unutrašnjih poslova. Ostale organizacione jedinice kao što su: Kabinet ministra; Sekretarijat; Služba interne revizije; Sektor za međunarodnu saradnju, evropske poslove i planiranje; Sektor za analitiku, telekomunikacione i informacione tehnologije; Sektor za materijalno-finansijske poslove; Sektor za ljudske resurse, obrazovani su za obavljanje odgovarajućih poslova kojima se stvaraju uslovi za rad Direkcije policije i Sektora za vanredne situacije, kao i pojedinih poslova državne uprave utvrđenih Zakonom o ministarstvima.
Sektor unutrašnje kontrole nadležan je za poslove kontrole zakonitosti rada policijskih službenika, kao i drugih zaposlenih u Ministarstvu, a naročito u pogledu poštovanja i zaštite ljudskih prava pri izvršavanju policijskih zadataka i primeni policijskih ovlašćenja.
Služba za bezbednost i zaštitu podataka nadležna je za prikupljanje, obradu, analizu i razmenu operativnih podataka, kao i za rukovanje i razmenu stranim tajnim podacima u cilju sprečavanja odliva informacija (usmenih, pisanih, elektronskih i drugih), na svim nivoima, a koje su označene određenim stepenom tajnosti.
Ministarstvo unutrašnjih poslova prema Zakonu o ministarstvima nadležno je da obavlja poslove državne uprave koji se odnose na:
1. zaštitu života, lične i imovinske bezbednosti građana;
2. sprečavanje i otkrivanje krivičnih dela i pronalaženje i hvatanje učinilaca krivičnih dela i njihovo privođenje nadležnim organima;
3. održavanje javnog reda;
4. pružanje pomoći u slučaju opasnosti;
5. skloništa;
6. obezbeđivanje zborova i drugih okupljanja građana;
7. obezbeđivanje određenih ličnosti i objekata, uključujući i strana diplomatska i konzularna predstavništva na teritoriji Republike Srbije;
8. bezbednost, regulisanje i kontrolu saobraćaja na putevima;
9. bezbednost državne granice i kontrolu prelaska granice i kretanja i boravka u graničnom pojasu;
10. boravak stranaca;
11. promet i prevoz oružja, municije, eksplozivnih i određenih drugih opasnih materija;
12. ispitivanje ručnog vatrenog oružja, naprava i municije;
13. stvaranje uslova za pristup i realizaciju projekata iz delokruga Ministarstva koji se finansiraju iz sredstava pretpristupnih fondova Evropske unije, donacija i drugih oblika razvojne pomoći;
14. zaštitu od požara;
15. protivgradnu zaštitu;
16. državljanstvo;
17. jedinstveni matični broj građana;
18. elektronsko vođenje podataka o ličnosti;
19. prebivalište i boravište građana;
20. lične karte;
21. putne isprave;
22. međunarodnu pomoć i druge oblike međunarodne saradnje u oblasti unutrašnjih poslova, uključujući i readmisiju;
23. ilegalne migracije;
24. azil;
25. obučavanje kadrova;
26. upravno rešavanje u drugostepenom postupku po osnovu propisa o izbeglicama;
27. druge poslove određene zakonom.
2. Organizacija i poslovi Direkcije policije
Direkcija policije je centralna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) u Republici Srbiji koja se bavi unutrašnjim, odnosno policijskim poslovima radi zaštite i unapređenja bezbednosti građana i imovine, u skladu s Ustavom, ljudskim pravima, slobodama, i drugim vrednostima demokratskog društva, uz mogućnost upotrebe sredstava prinude prema Ustavu i zakonu. Direkciju policije rukovodi direktor policije, a organizacija se temelji na principima jednostavnosti i podređenosti. Ona obuhvata organizacione jedinice u sedištu i teritorijalne organizacione jedinice izvan sedišta.
Organizacione jedinice u sedištu Direkcije policije uključuju:
Uprava kriminalističke policije
Uprava policije
Uprava saobraćajne policije
Uprava granične policije
Uprava za upravne poslove
Uprava za međunarodnu operativnu policijsku saradnju
Jedinica za obezbeđenje ličnosti i objekata
Jedinica za zaštitu
Komandno-operativni centar
Specijalna antiteroristička jedinica
Žandarmerija
Helikopterska jedinica
Biro direktora policije
Kancelarija za koordinaciju borbe protiv trgovine ljudima
Koordinaciona uprava za Kosovo i Metohiju
Organizacione jedinice izvan sedišta Direkcije policije uključuju Policijsku upravu za grad Beograd i područne policijske uprave.
Glavne odgovornosti Direkcije policije uključuju:
Izrađivanje strateške procene javne bezbednosti.
Donošenje strateškog plana policije.
Učešće u izradi kadrovskog plana i programa stručnih obuka i usavršavanja.
Koordinacija i usmeravanje rada policijskih uprava i organizacionih jedinica u sedištu.
Vršenje kontrole i instrukcija nad radom policijskih uprava i organizacionih jedinica.
Učestvovanje u obavljanju složenih poslova iz nadležnosti policijskih uprava.
Obezbeđivanje sprovođenja međunarodnih ugovora o policijskoj saradnji.
Obavljanje poslova međunarodne operativne policijske saradnje.
Stvaranje uslova za obuku i podizanje osposobljenosti i spremnosti policije za delovanje u vanrednim situacijama i ratnim uslovima.
Rešavanje statusnih pitanja građana i izdavanje javnih isprava.
Doprinos bezbednosno-policijskoj i nastavno-naučnoj aktivnosti u policijskim poslovima.
3. Organizacija i poslovi Policijske uprave
obuhvataju teritorijalne organizacione jedinice kao što su Policijska uprava za grad Beograd i područne policijske uprave, koje se koriste za obavljanje policijskih zadataka na teritoriji Republike Srbije. Unutar Policijske uprave za grad Beograd formirane su različite organizacione jedinice kao što su uprave, Policijska brigada, Dežurna služba i Odeljenje za kontrolu zakonitosti u radu, dok Dežurna služba uključuje Komandno-operativni centar i Interventnu jedinicu 92. Policijska brigada se sastoji od četiri bataljona. Osim toga, u područnim policijskim upravama postoje odeljenja i druge organizacione jedinice, a u okviru odeljenja formirani su odseci i, po potrebi, grupe. Policijske uprave na svojim teritorijama obavljaju širok spektar zadataka, uključujući procenu javne bezbednosti, donošenje operativnih planova, koordinaciju policijskih stanica/ispostava, vršenje kontrolnih i instruktivnih funkcija, obezbeđivanje određenih lica i objekata, i podnošenje izveštaja o stanju bezbednosti lokalnim skupštinama.
4. Vrste policijskih poslova
Policijski poslovi obuhvataju širok spektar aktivnosti koje obavlja policija kako bi obezbedila bezbednost građana i vladavinu prava. To uključuje prevenciju kriminala, otkrivanje i rasvetljavanje krivičnih dela, upotrebu savremenih forenzičkih metoda za analizu dokaza, otkrivanje imovine stečene nezakonitim putem, rešavanje prekršaja i privrednih prestupa, hapšenje osumnjičenih i njihovo dovođenje nadležnim organima. Policija takođe održava javni red, pruža pomoć na sportskim priredbama, reguliše i nadzire saobraćaj na putevima, obezbeđuje javne skupove, kontroliše državnu granicu i obavlja poslove u vezi sa strancima, azilom, i prekograničnim kriminalom. Dodatno, policija se bavi pitanjima oružja, privatnog obezbeđenja, detektivske delatnosti i obezbeđuje Ministarstvo unutrašnjih poslova. Policijski službenici primenjuju ovlašćenja i mere propisane zakonima tokom obavljanja tih zadataka kako bi osigurali bezbednost i vladavinu prava.
5. Poligrafsko ispitivanje
je metoda koja se koristi za registraciju psihofizioloških reakcija lica, posebno simpatičke uzbuđenosti, prilikom postavljanja pitanja povezanih sa krivičnim delom. Može se primenjivati u istrazi, proveri prilikom zapošljavanja i za proveru zaposlenih u cilju sprečavanja korupcije. Policija može primeniti poligrafsko ispitivanje uz dobrovoljan pristanak osobe i uz njen prethodni pisani pristanak. Maloletnici mogu biti podvrgnuti poligrafskom ispitivanju uz svoj pristanak i uz prisustvo roditelja ili poverene odrasle osobe. Osoba koja se podvrgava poligrafskom ispitivanju ne sme biti pod uticajem alkohola, droga ili drugih psihoaktivnih supstanci, niti smeti da ima ozbiljna srčana oboljenja, respiratorne smetnje, ili da bude u izrazito stresnom stanju. Ispitivanje se takođe ne primenjuje na osobe koje pokazuju znakove duševnih bolesti ili osećaju intenzivan fizički bol, trudnice, porodilje, ili lica mlađa od 14 godina.
6. Traganje za licima i predmetima,
policija sprovodi mere kao što su raspisivanje poternica, policijskih potraga i objava. Poternice se izdaju u slučajevima gde postoji osnovana sumnja da lice izvršilo krivično delo, a policijske potrage se koriste u potrazi za licem koje se goni po službenoj dužnosti ili predmetima vezanim za krivična dela. Objave se izdaju za nestala lica, radi utvrđivanja identiteta nepoznatih osoba ili predmeta, ili u drugim slučajevima definisanim posebnim zakonima. Ako je prijavljen nestanak lica sa osnovanom sumnjom da je žrtva krivičnog dela, policija hitno preduzima mere u saradnji sa drugim organima i građanima radi pronalaska nestalog lica.
7. Policijska ovlašćenja i uslovi za njihovu upotrebu
su zakonom propisane mere i radnje koje ovlašćeni policijski službenici preduzimaju prilikom obavljanja policijskih poslova. Ta ovlašćenja su definisana Zakonom o policiji i drugim zakonima, kao što su Zakonik o krivičnom postupku, Zakon o prekršajima, Zakon o oduzimanju imovine pristekle iz krivičnog dela, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima i drugi zakoni.
Policijska ovlašćenja definisana Zakonom o policiji uključuju:
Upozorenje i naređenje: Policijski službenik može upozoriti i izdati naređenje licu koje je obuhvaćeno policijskim postupkom.
Provera i utvrđivanje identiteta lica i identifikacija predmeta: Policijski službenik ima pravo da proveri identitet lica i identifikuje predmete u vezi sa policijskim poslom.
Pozivanje: Policija može pozvati lice da se odazove i saradjuje u skladu sa policijskim zadatkom.
Dovođenje: Policijski službenik može narediti dovođenje lica pred nadležni organ ili službu.
Zadržavanje lica i privremeno ograničenje slobode kretanja: U određenim situacijama, policija može privremeno zadržati lice i ograničiti njegovu slobodu kretanja.
Prikupljanje obaveštenja: Policija može prikupiti informacije od lica koja su relevantna za policijski posao.
Privremeno oduzimanje predmeta: Policijski službenik može privremeno oduzeti odredjene predmete u vezi sa policijskim poslom.
Pregled prostora, objekata, dokumentacije i kontradiverzioni pregled: Policija ima pravo da pregleda određene prostore, objekte, dokumentaciju i primeni kontradiverzioni pregled u skladu sa zakonom.
Zaustavljanje i pregledanje lica, predmeta i saobraćajnih sredstava: Policijski službenik može zaustaviti i pregledati lice, predmete i saobraćajna sredstva u odredjenim situacijama.
Obezbeđenje i pregled mesta događaja: Policija može obezbediti mesto događaja i izvršiti pregled u cilju istrage.
Upotreba tuđeg saobraćajnog sredstva i sredstva veze: U posebnim slučajevima, policija može koristiti tuđa saobraćajna sredstva i sredstva veze u obavljanju policijskog zadatka.
Utvrđivanje prisustva alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci: Policija može testirati prisustvo alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci kod lica u okviru kontrole bezbednosti.
Vršenje bezbednosnih provera: Policija može sprovoditi bezbednosne provere u vezi sa odredjenim licima ili situacijama.
Prijem nađenih stvari: Policija može prihvatiti pronađene predmete u svrhu zaštite ili daljeg postupka.
Upotreba sredstava prinude: Policija može primeniti sredstva prinude u situacijama kada je to zakonom dozvoljeno.
Pre primene ovih policijskih ovlašćenja, policijski službenik je dužan da se uveri da su ispunjeni svi zakonski uslovi za njihovu primenu. Policijski službenik primenjuje ova ovlašćenja po sopstvenoj inicijativi, po naređenju nadređenog službenika, ili po nalogu javnog tužioca ili drugog nadležnog organa izdatom u skladu sa drugim zakonom. Policijski službenik takođe treba da se pridržava principa nepristrasnosti, poštujući ljudska i manjinska prava i slobode, i postupajući humano i sa poštovanjem prema licima koja su obuhvaćena policijskim postupkom. Takođe, policijski službenik treba da obezbedi medicinsku pomoć licima kojima je potrebna i da se pravilno predstavi prilikom primene policijskog ovlašćenja.
8. Primena policijskih ovlašćenja prema vojnim licima i pripadnicima Bezbednosno-informativne agencije:
Policijski službenici mogu primenjivati policijska ovlašćenja prema vojnim licima i pripadnicima Bezbednosno-informativne agencije, kao i prema ostalim građanima. U slučaju primene ovlašćenja prema ovim osobama, policija odmah obaveštava Vojnu policiju i direktora Bezbednosno-informativne agencije.
Primena policijskih ovlašćenja prema maloletnim licima:
Policija mora postupati s posebnim obzirom i pažnjom prema maloletnicima. Neki postupci, kao što su prikupljanje obaveštenja u svojstvu građanina (oštećenog, svedoka) i saslušanje maloletnika u svojstvu osumnjičenog, primenjuju se samo od strane policajca za maloletnike. Ostala policijska ovlašćenja, kao što su dovođenje i provera identiteta, mogu primeniti svi policijski službenici.
Primena policijskih ovlašćenja prema licima koja uživaju diplomatsko konzularni imunitet:
Osobe koje uživaju diplomatsko-konzularni imunitet obuhvataju članove diplomatskih misija, članove konzularnog osoblja, osoblje međunarodnih organizacija i nacionalnih misija pri takvim organizacijama, kao i osoblje specijalnih misija. Diplomatski predstavnici ne mogu biti zatvarani ili pritvarani, čak i ako izvrše teška krivična dela. Imaju apsolutni imunitet od krivičnog gonjenja u državi prijema, osim ako njihova država odrekne tog imuniteta. Diplomatske i konzularne misije i njihovi prostori su nepovredivi, a arhiva i dokumenti misija su takođe nepovredivi. Policijski službenici ne smeju izvršiti pretres osoba koje uživaju diplomatsko-konzularni imunitet bez odgovarajuće isprave. U slučaju kontrole saobraćaja, policijski službenik može zaustaviti vozilo diplomatsko-konzularnih predstavništava i drugih sličnih organizacija kako bi proverio njihov diplomatski status. Ako se u kontroli pokaže da je izvršen prekršaj, policija će procesuirati prekršaj. Policijski službenici ne smeju ulaziti u prostorije diplomatskih i konzularnih misija i međunarodnih organizacija, osim uz odgovarajuće ovlašćenje šefa misije ili konzulata.
9. Upozorenje i naređenje
su policijska ovlašćenja koja omogućavaju policijskim službenicima da upute verbalne ili neverbalne instrukcije ili upozorenja licima kako bi sprečili situacije koje bi mogle ugroziti bezbednost pojedinaca, drugih ljudi ili imovinu. Ova ovlašćenja imaju preventivni karakter i koriste se radi zaštite života, lične i imovinske sigurnosti građana i organizacija. Obično se primenjuju pre nego što se dogodi zabranjena radnja ili posledica.
Policijski službenici koriste upozorenja kako bi skrenuli pažnju na potencijalno rizično ponašanje ili situacije, a naređenja se primenjuju za određena ponašanja ili radnje kojih bi se lica trebala pridržavati u specifičnim situacijama. Naređenja se koriste za različite svrhe, kao što su:
Otklanjanje opasnosti po život i bezbednost ljudi.
Otklanjanje opasnosti po imovinu.
Sprečavanje izvršavanja krivičnih dela i prekršaja, kao i hvatanje njihovih počinilaca i sakupljanje dokaza.
Održavanje javnog reda ili uspostavljanje narušenog javnog reda.
Osiguravanje bezbednosti saobraćaja na putevima.
Kontrola pristupa ili zadržavanje na mestima gde je to zabranjeno.
Sprečavanje i otklanjanje posledica u slučaju opšte opasnosti, kao što su elementarne nepogode, epidemije ili drugi oblici ugrožavanja javne bezbednosti.
Zaštita bezbednosti ljudi i imovine u drugim slučajevima predviđenim zakonom.
Upozorenja i naređenja moraju biti jasna, nedvosmislena i izražena u skladu sa zakonom. Policijski službenik može koristiti različite načine za davanje upozorenja i naređenja, uključujući verbalne komunikacije, svetlosne i zvučne signale, rukom ili druge pogodne metode kako bi se obezbedilo da značenje bude jasno preneseno licima.
Ako lice ne postupi po naređenju bez opravdanih razloga, policijski službenik može primeniti sredstva prinude kako bi osigurao izvršenje naređenja. Takođe, ukoliko lice odbije da postupi po upozorenju ili naređenju, a propust je zakonito nemoguće ispraviti, policijski službenik može preduzeti druge zakonom propisane mere i radnje.
10. Provera i utvrđivanje identiteta lica i identifikacija predmeta
su ovlašćenja koja policijskim službenicima omogućavaju utvrđivanje identiteta pojedinaca i obeležja predmeta u okviru njihovih zakonskih dužnosti. Evo pregleda ovih ovlašćenja:
Provera identiteta lica:
Provera identiteta lica je uobičajena praksa, naročito kod uniformisanih policijskih službenika tokom obavljanja patrolne i pozorničke delatnosti. Policijski službenik vrši proveru identiteta lica na osnovu lične karte ili drugih javnih isprava koje sadrže potvrđene lične podatke i fotografiju lica.
Identifikacija se obavlja kada je neophodno utvrditi identitet lica za različite svrhe. Lične isprave koje se koriste za proveru identiteta lica uključuju lične karte, službene legitimacije, vojne legitimacije, vozačke dozvole, i druge slične isprave. U slučajevima kada lice nema kod sebe ličnu kartu, provera identiteta se može obaviti na osnovu izjave lica čiji identitet se proverava.
Policijski službenici obavljaju proveru identiteta u različitim situacijama, uključujući hapšenje ili zadržavanje lica, kada postoji opasnost koja zahteva policijsko postupanje, prilikom pregleda, pretresa ili drugih zakonom propisanih mera i radnji, ili u situacijama kada je to potrebno iz bezbednosnih razloga.
Utvrđivanje identiteta lica:
Utvrđivanje identiteta lica se primenjuje kada lice nema propisane isprave ili kada postoji sumnja u verodostojnost takve isprave, a identitet se ne može proveriti na drugi način. Ovo uključuje upotrebu različitih forenzičkih metoda i veštačenja kako bi se utvrdila svojstva i obeležja lica, uključujući pravna, stvarna i fizička svojstva.
Identifikacija se obavlja putem provere podataka o statusu lica, uzimanjem otisaka prstiju, fotografisanjem, upotrebom DNK analize, i drugim metodama. Ova vrsta identifikacije se primenjuje u situacijama gde je neophodno jasno utvrditi identitet lica, a nema odgovarajuće isprave.
Identifikacija predmeta:
Identifikacija predmeta se koristi kada je potrebno utvrditi obeležja i svojstva određenih predmeta i njihov odnos prema licima ili događajima. To uključuje proveru karakteristika predmeta, kao što su oblik, veličina, boja, težina, fabričke oznake, i druge karakteristike koje pomažu u razlikovanju jednog predmeta od drugih sličnih predmeta.
Ova identifikacija se primenjuje putem provere podataka iz tehničke i druge dokumentacije o predmetima, uzimanjem fotografija, izjavama svedoka, tehničkim metodama izazivanja identifikacionih oznaka i drugim raspoloživim metodama.
Kada je od značaja za istraživanje, policija može javno objaviti fotografije, crteže, snimke ili opise predmeta kako bi pomogla u identifikaciji.
Izveštaji se sastavljaju za svaki slučaj provere ili identifikacije, navodeći metode i postupke koji su korišćeni kako bi se utvrdio identitet ili obeležja lica ili predmeta. Ovi izveštaji često služe kao osnov za dalje postupke i istraživanje.
11. Pozivanje
lica u okviru policijskih postupaka regulisano je odgovarajućim zakonskim propisima i protokolima. Evo prepricane informacije o pozivanju lica:
Lice koje je važno za policijske aktivnosti može biti pozvano na razgovor pisanim pozivom. Prilikom određivanja datuma, vremena i mesta za sastanak, policijski službenik vodi računa o tome da lice nema suviše teškoća prilikom odazivanja pozivu. Ako je poznato da lice govori drugi jezik ili koristi drugo pismo, poziv se šalje na tom jeziku i pismu. Ako to nije poznato unapred, lice može tražiti da mu se sadržaj poziva saopšti na njegovom jeziku. Nakon slanja poziva, izrađuje se potvrda o dostavi.
Ako pozvano lice ne odgovori na poziv i ne pravda svoj izostanak, može biti dovedeno prisilno samo ako je unapred obavešteno o mogućem prisilnom pozivu u samom pozivu. Ovo se obično radi u kontekstu prevencije kriminala, zaštite građana i imovine, ili u svrhu otkrivanja i hapšenja kriminalaca.
Lica koja se pozivaju imaju pravo na određene vremenske okvire tokom kojih mogu biti pozvana. Na primer, pozivanje u stanu može se vršiti između 6 ujutro i 10 uveče. Izuzetno, ako je to neophodno iz istražnih razloga ili po nalogu nadležnog organa, pozivanje može biti obavljeno i van ovih vremenskih okvira.
Pisani poziv može biti poslat poštom ili lično dostavljen od strane policijskog službenika. Ako poziv nije dostavljen poštom ili nije uručen licu, službenik će ga lično dostaviti. Pre nego što uruči poziv, policijski službenik treba da proveri identitet lica koje ga prima.
Ako lice ne opravda svoj izostanak i odbije da primi pisani poziv, policija može ostaviti poziv u stanu ili ga pričvrstiti na vrata, što se smatra kao dostavljanje. Policijski službenik zatim pravi službenu belešku o načinu dostavljanja.
Izuzetno, lice se može pozvati usmenim putem ili putem telekomunikacionih sredstava, uz jasno saopštavanje razloga poziva. Ako lice pristane, policijski službenik može čak i prevoziti lice do službenih prostorija. Sve ovo se dokumentuje u službenoj belešci, a licu se može izdati pisana potvrda na njegov zahtev.
U posebnim slučajevima, načelnik policijske uprave može dozvoliti pozivanje lica putem sredstava javnog obaveštavanja ako postoji pretnja opasnosti, hitnost ili ako pozivanje zahteva veliki broj lica.
Kada se poziva maloletno lice, poziv se šalje roditeljima ili starateljima. Ako lice koje ima oduzetu poslovnu sposobnost bude pozvano, to će se obaviti preko njegovog staratelja, osim ako se pokaže da je pozivanje u suprotnosti sa pravima i interesima samog pozvanog lica, u kojem slučaju će centar za socijalni rad biti uključen u proces pozivanja.
12. Dovođenje
lica može se vršiti na osnovu pisane naredbe nadležnog pravosudnog organa ili naloga po zaključku u upravnom postupku. Lice se može dovesti u prostorije Ministarstva, drugog državnog organa ili drugog mesta navedenog u nalogu. Dodeljeni nalog se uručuje licu pre dovođenja, osim ako postoji osnovana sumnja da će lice pružiti otpor, tada se nalog uručuje posle dovođenja.
Dovođenje se obično može izvršiti između 6 i 22 časa, ali izuzetno, u slučajevima kada su hitni policijski zadaci ili po nalogu nadležnih organa, lice se može dovesti i van ovog vremenskog okvira.
Postoje vremenska ograničenja za dovođenje: najranije šest časova pre određenog roka za dovođenje, ako se mora izvršiti na području iste policijske uprave, ili najduže 24 časa ako se dovođenje mora obaviti izvan područja te policijske uprave.
Pre izvršenja naloga za dovođenje, policijski službenik mora proveriti da li postoje podaci o licu koji ukazuju na mogući otpor, bekstvo ili napad na policiju, ili samopovređivanje lica.
Dovođenje se vrši najmanje s dva policijska službenika, osim ako postoje okolnosti koje zahtevaju poseban plan za dovođenje, donet od strane rukovodioca.
Lice koje treba dovesti se obaveštava o nalogu za dovođenje i upozorava da će se primeniti sredstva prinude ako pruži otpor ili pokuša da pobegne ili napadne policijskog službenika ili druga lica.
Lice se može dovesti bez naredbe u slučajevima kao što su utvrđivanje identiteta, potraga, zadržavanje u skladu sa zakonom, ili ako se ne odazove pozivu uz prethodno upozorenje.
Pre dovođenja, lice se pregleda kako bi se oduzeli predmeti koji bi mogli biti upotrebljeni za napad ili samopovređivanje, a takođe se proverava da li postoje vidljive povrede na telu.
Dovođenje se obavlja obično službenim vozilom policije, a ako nema posebnog prostora za dovođenje, lice se prevozi na zadnjem sedištu. U vozilu, policija pažljivo prati lice.
Lice koje se dovozi može biti smešteno na način koji obezbeđuje bezbednost i sprečava bekstvo ili napad.
Ako lice brine o deci ili drugim licima, o tome se obaveštava nadležni organ starateljstva ili druga služba ako nema mogućnosti za brigu od strane bližnjih ili suseda.
Policijski službenik mora obavestiti lice koje se dovodi o razlozima dovođenja, pravima na obaveštavanje porodice i pravima na branioca, na jeziku koji lice razume.
Upotreba sredstava prinude je dopuštena u skladu sa zakonom ako su ispunjeni odgovarajući uslovi.
13. Zadržavanje
lica može se sprovoditi u skladu sa zakonima kao što su Zakon o prekršajima, Zakonik o krivičnom postupku, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima i drugi relevantni zakoni. Policijski službenik izdaje rešenje o zadržavanju i uručuje ga licu. Postupci vezani za donošenje i žalbe na rešenje o zadržavanju sprovode se u skladu sa zakonom koji je relevantan za slučaj.
Vreme zadržavanja lica računa se od trenutka započinjanja policijskog ovlašćenja (npr. dovođenja) kada su ispunjeni uslovi za zadržavanje u skladu sa zakonom. Zadržavanje se prekida kada prestanu razlozi zbog kojih je određeno ili odlukom nadležnog suda.
Ako je zadržano vojno lice ili pripadnik Bezbednosno-informativne agencije, o tome se odmah obaveštava vojna policija i Bezbednosno-informativna agencija.
Lice koje je zadržano mora biti obavešteno o svojim pravima, uključujući pravo na odgovarajuću pravnu pomoć od branioca po izboru, kao i pravo da ne mora ništa izjaviti. Osim toga, lice ima pravo na obaveštenje svojih najbližih.
Ako je zadržano strano lice, mora biti informisano o pravu da se obavesti diplomatsko-konzularno predstavništvo svoje države.
Zadržavanje ne uključuje vreme potrebno da se lice preda drugim organima ili stranim organima bezbednosti.
Lica koja su zadržana mogu biti smeštena u određene prostorije, uključujući prostorije Ministarstva ili pravosudnih organa. Ako se više lica zadržava u istoj prostoriji, ona moraju biti istog pola.
Ako je neophodno ograničiti slobodu kretanja lica na određenom prostoru ili u objektu, to se može privremeno sprovoditi kako bi se sprečila izvršenje krivičnih dela ili prekršaja, pronašli osumnjičeni, tragovi ili dokazi. Ove mere sprovode se primenom različitih policijskih kriminalističko-taktičkih radnji.
Odluke o privremenom ograničenju slobode kretanja donosi nadležno policijsko lice, a ograničenje ne sme trajati duže od ostvarenja cilja radi kojeg je primenjeno. Duže ograničenje zahteva odobrenje nadležnog suda.
14. Privremeno oduzimanje predmeta
Predmeti se privremeno oduzimaju ako postoji sumnja da su namenjeni za izvršenje krivičnog dela ili prekršaja, zaštiti opšte bezbednosti, ili ako se smatra da ih lice kod sebe može koristiti za samopovređivanje, napad, bekstvo ili ako je to propisano drugim zakonima.
Policijski službenik sačinjava Potvrdu o privremeno oduzetim predmetima, koja sadrži informacije o predmetima, podacima o licu od koga su oduzeti, i podacima o policijskom službeniku koji ih je oduzeo. Informacije o privremeno oduzetim predmetima vode se u evidenciji.
Predmeti koji su opasni za bezbednost, kao što su oružje ili eksplozivne materije, predaju se stručno osposobljenim licima u skladu sa zakonima koji regulišu bezbedno čuvanje ovih predmeta. Nakon kriminalističko-forenzičke obrade i veštačenja, ovi predmeti se uništavaju uz saglasnost nadležnih organa.
Privremeno oduzeti predmeti mogu se prodati ako su ugroženi propadanjem ili značajnim gubitkom vrednosti, ili ako je čuvanje povezano sa visokim troškovima ili teškoćama. Ako pozvano lice ne preuzme predmet u određenom roku, a obavešteno je o prodaji, ti predmeti se prodaju na javnoj licitaciji.
Predmeti od kulturnog značaja obaveštavaju nadležne ustanove za zaštitu kulturnih dobara pre nego što budu prodati.
Ako predmet ne može biti prodat ili su troškovi prodaje nesrazmerni vrednosti predmeta, predmet se može prodati u slobodnoj prodaji ili koristiti kao opšte dobro. Ako se kupac ne može pronaći u roku od godinu dana, predmet se može uništiti.
Sredstva prikupljena prodajom privremeno oduzetih predmeta idu u budžet Republike Srbije.
Ovaj postupak reguliše privremeno oduzimanje, čuvanje, prodaju i potencijalno uništavanje predmeta koji su oduzeti u vezi sa krivičnim delima, prekršajima ili zaštiti javne bezbednosti.
15. Pregled objekata, sredstava, prostora i dokumentacije i kontradivrzioni pregled
Policijski službenik ima ovlašćenje da izvrši pregled objekata, sredstava, prostora i dokumentacije u sledećim situacijama:
Sprečavanje izvršenja krivičnog dela.
Hapšenje učinioca krivičnog dela.
Postupanje po dojavi o prisutnosti eksplozivne naprave ili druge neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu.
Pre početka pregleda, policijski službenik će obavestiti rukovodioca ili odgovorno lice držaoca objekta ili prostora o razlozima pregleda. Pregled će se obaviti u prisustvu ovih lica ili lica koje oni ovlaste.
U slučaju opasnosti za bezbednost ljudi i imovine, pregled objekata, sredstava, prostora i dokumentacije može se obaviti bez obaveštavanja i prisustva odgovornog lica.
Nakon pregleda, sačinjava se zapisnik, a primerak se uručuje odgovornom licu.
U slučaju da postoji opasnost za bezbednost, posebno obučeni policijski službenik može izvršiti kontradiverzioni pregled, što obuhvata pregled ili otkrivanje eksplozivnih sredstava ili naprava, kao i hemijski, biološki, radiološki i nuklearni pregled. Ovo se može obavljati uz upotrebu specijalne opreme i tehničkih sredstava.
Pregled se takođe može vršiti preventivno, redovno, ili vanredno, u zavisnosti od situacije i potreba za bezbednošću.
Ovi postupci obuhvataju različite mere sigurnosti, uključujući prepoznavanje, obeležavanje, fotografisanje, video snimanje, identifikaciju i neutralizaciju opasnih predmeta, u cilju zaštite bezbednosti ljudi i imovine.
16. Zaustavljanje i pregledanje lica, predmeta i saobraćajnih sredstava
Policijski službenik ima ovlašćenje da zaustavi i izvrši pregled lica, predmeta koje lice nosi sa sobom i saobraćajnih sredstava u određenim situacijama:
Kada lice treba dovesti.
Kada je to neophodno radi pronalaženja predmeta podobnih za napad ili samopovređivanje.
Kada preduzima mere traganja za licima i predmetima.
Kada preduzima druge mere i radnje u skladu sa zakonima o krivičnom postupku.
Da bi zaustavio lica i saobraćajna sredstva, policijski službenik mora to učiniti na bezbednom mestu i na propisan način, koristeći odgovarajuće znake ili naredbe. Zaustavljanje se može obaviti korišćenjem ruku, svetlosnih i zvučnih znakova, megafona, stop tablice ili drugih sredstava koja obezbeđuju jasno i uočljivo obaveštenje.
Kada se zaustavlja vozilo u saobraćaju, obično se zaustavlja van kolovoza, ali u nekim situacijama, u slučaju bezbednosti, može se zaustaviti na kolovozu ili na drugom pogodnom mestu. Prilikom zaustavljanja vozila, policijski službenik koristi posebno svetlosno rotaciono svetlo na službenom vozilu kako bi obavestio vozače da se zaustave.
Policijski službenik može takođe zaustaviti vozilo koje se kreće u pokretu, koristeći svetlosne i zvučne znakove, kao i megafone. Prilikom zaustavljanja vozila, policijski službenik se stara da ne ometa saobraćaj i da vodi računa o svojoj i tuđoj bezbednosti.
Nakon što se vozilo zaustavi, policijski službenik prilazi vozilu sa zadnje strane i stoji neposredno iza vrata vozača kako bi pratio ponašanje vozača i putnika u vozilu. Prilikom zaustavljanja, vozač i putnici se obaveštavaju o razlozima zaustavljanja i upozoravaju da ne napuštaju vozilo osim ako to policijski službenik odobri.
Policijski službenik može tražiti od vozača i putnika da pokažu i predaju na uvid svoje lične isprave. Pregled se obavlja vizuelno, dodirom, pregledom sadržaja, upotrebom tehničkih sredstava ili službenog psa.
Ako postoji sumnja da lice nosi predmete koji mogu biti dokazi u krivičnom ili prekršajnom postupku, policijski službenik može zadržati lice do pribavljanja naloga za pretresanje, ali ne duže od šest časova. Ako se u tom roku ne dobije nalog za pretresanje, lice se pušta.
Pregled se takođe može obaviti bez naredbe u hitnim situacijama, na primer, radi oduzimanja oružja ili predmeta podobnih za napad ili samopovređivanje.
Ako se prilikom pregleda nađe oružje ili oruđe koje se drži ili nosi protivno zakonu, ono će biti privremeno oduzeto. Takođe, predmeti koji se mogu koristiti kao dokazi u krivičnom ili prekršajnom postupku mogu biti zadržani. Pregled i zadržavanje predmeta se obavljaju u skladu sa zakonima o krivičnom postupku ili prekršajima.
17. Obezbeđenje i pregled mesta događaja
Policijski službenik, kada sazna za izvršenje krivičnog dela, prekršaja ili drugog događaja koji zahteva neposredno utvrđivanje činjenica, ovlašćen je da obezbedi mesto događaja do dolaska odgovarajućih službenih lica. Pre nego što stigne na mesto događaja, policijski službenik treba da se upozna sa svim dostupnim informacijama kako bi odredio odgovarajući način pristupa, korišćenje zaštitne opreme ili drugih metoda i sredstava u skladu sa okolnostima.
Kada stigne na mesto događaja, policijski službenik prvo usmerava pažnju na lica i vozila koja se udaljavaju sa mesta događaja i druge okolnosti koje mogu biti od značaja za utvrđivanje činjenica i za ličnu bezbednost.
Policijski službenik treba odmah da odredi prolaze i mesto za informisanje kako bi se sprečilo uništavanje materijalnih tragova i predmeta koji bi mogli poslužiti kao dokazi. Ova mesta se mogu promeniti ili redefinisati nakon dolaska ekipe za uviđaj.
Osim predstavnika organa nadležnog za uviđaj ili rekonstrukciju događaja, samo policijski službenici određeni za obavljanje ovih radnji mogu se nalaziti iza obeležene granice na mestu događaja.
Policijski službenik na mestu događaja mora preduzeti mere i radnje kako bi:
Pružio pomoć oštećenima.
Zaštitio predmete i tragove koji mogu poslužiti kao dokazi.
Proučio događaj i prikupio obaveštenja o njemu.
Zadržao lica koja mogu pružiti važna obaveštenja ili preduzeti spasilačke aktivnosti.
Zabranio snimanje mesta događaja radi zaštite interesa postupka.
Policijski službenik treba da pruži prvu pomoć u slučaju ugroženih života i da organizuje hitnu medicinsku pomoć ili transport povređenih do najbliže zdravstvene ustanove.
Takođe, policijski službenik mora zaštititi potencijalne dokaze i tragove od uništenja, obeležiti mesto događaja i zabraniti nepozvanim licima pristup, kako bi se sačuvala integritet mesta događaja.
Kada je potrebno, policijski službenik treba da preduzme mere radi pronalaženja i otkrivanja učinilaca krivičnog dela ili prekršaja, uključujući upotrebu većeg broja policijskih službenika, tehničkih sredstava i službenih pasa. Učinioca koji je zatečen pri izvršenju dela zadržava do dolaska nadležnih organa ili u slučaju hitne medicinske intervencije.
Sve informacije i promene na mestu događaja, kao i preduzete mere i radnje, odmah se izveštavaju nadležnoj dežurnoj službi organizacione jedinice. Pisani izveštaj podnosi se naknadno, a sadrži detalje o stanju na mestu događaja, saznanjima, preduzetim merama i radnjama, kao i informacije o licima koja su bila prisutna. Ovaj izveštaj postaje sastavni deo uviđajne dokumentacije.
18. Upotreba tuđeg saobraćajnog sredstva i sredstva veze
Policijski službenik ima pravo da koristi tuđa saobraćajna sredstva i sredstva veze pravnih ili fizičkih lica ako to služi svrsi hvatanja učinioca krivičnog dela koji se goni ili za prevoz povređenog lica do najbliže zdravstvene ustanove u slučaju krivičnog dela, saobraćajne nezgode, elementarne nepogode ili drugog nesrećnog slučaja, a na drugi način to nije moguće izvesti. Prilikom korišćenja ovih sredstava, policijski službenik mora se predstaviti pokazivanjem svoje službene značke i legitimacije.
Vlasnik tuđeg prevoznog sredstva i sredstva veze ima pravo na naknadu troškova i štete koja su nastala njihovom upotrebom, a ta naknada ne sme biti niža od tržišne vrednosti.
Policijski službenik, na zahtev vlasnika, izdaće potvrdu koja sadrži informacije o upotrebi sredstva, uključujući identifikacione podatke, vreme i mesto upotrebe, pređeni broj kilometara, vreme korišćenja sredstva veze i, ako se dogodila, oštećenja tokom upotrebe.
19. Utvrđivanje prisustva alkohola i / ili psihoaktivnih supstanci
Policijski službenik može zahtevati od lica koje sumnja da je izvršilac krivičnog dela, prekršaja ili učesnik događaja da se podvrgne ispitivanju prisustva alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci u organizmu. Učinilac dela mora pristati na ispitivanje i, ako se rezultati osporavaju, može zahtevati analizu krvi ili drugih telesnih materija na svoj trošak.
Troškove analize krvi ili drugih telesnih materija za utvrđivanje sadržaja alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci u organizmu snosi učinilac dela ako se utvrdi da je pod dejstvom alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci. Analizu može izvršiti odgovarajuća zdravstvena ustanova ili laboratorija koja je akreditovana od strane Ministarstva, i mora se obaviti u skladu sa važećim pravilima i na savestan način.
Sve ove postupke i rezultate treba dokumentovati u zapisnicima i potvrdama.
20. Vršenje bezbednosnih provera
Bezbednosna provera je proces koji se sastoji od mera i radnji kojima se utvrđuje postojanje ili nepostojanje bezbednosnih smetnji, koje mogu uticati na prijem ili zaposlenje u Ministarstvu unutrašnjih poslova, upis na obuku za policijske službenike, ili druge situacije propisane posebnim zakonima.
Policijski službenik može izvršiti bezbednosne provere u sledećim situacijama:
Kandidati za posao u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Kandidati za obuku u Centru za osnovnu policijsku obuku.
Kandidati za upis na visokoškolsku ustanovu za potrebe policijskog obrazovanja.
Zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Kandidati za posao u drugim državnim organima, na zahtev tih organa.
Kandidati za prijem u detektivsku službu i službu privatnog obezbeđenja.
Kandidati za držanje i nošenje oružja.
Lica koja traže pristup određenim objektima ili mestima sa posebnom bezbednosnom zaštitom.
U drugim slučajevima koji su propisani posebnim zakonima.
Provera se obavlja na osnovu zahteva državnog organa ili drugog prava, ako su ovlašćeni da prikupljaju takve informacije. Lice nad kojim se vrši provera mora dati svoju saglasnost tako što će popuniti i potpisati Upitnik o identifikacionim podacima. Odbijanje da se to uradi znači da je lice odustalo od određenih postupaka ili prava.
Tokom bezbednosne provere, policijski službenik sakuplja informacije putem razgovora sa osobom koja se proverava, posmatranjem, razgovorima s drugim osobama po proceni, proverom javnih podataka i evidencija koje održavaju nadležni organi i ustanove, kao i međunarodnom saradnjom sa drugim službama bezbednosti, kad je to potrebno.
Nakon što se provera završi, policijski službenik sastavlja Izveštaj o vršenoj bezbednosnoj proveri, koji sadrži prikupljene informacije i dokaze. Sve informacije prikupljene tokom bezbednosne provere imaju stepen tajnosti u skladu s relevantnim zakonima o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova.
21. Prijem nađenih stvari
Policijski službenik je dužan da primi nađenu stvar ako postoji potencijalna pretnja bezbednosti građana, novcu, dragocenostima ili opasnim stvarima. Nakon prijema, policija sastavlja zapisnik o primljenim stvarima i izdaje potvrdu nalazaču. Pre nego što primi nađenu stvar, policijski službenik proverava identitet lica. Ukoliko lice čije je vlasništvo nad stvari potvrđeno ili se identifikuje naknadno, policija će vratiti stvar vlasniku. U suprotnom, nakon određenog vremena, stvar može biti prodata ili postati državna svojina.
22. Upotreba sredstava prinude prema grupi lica i ograničenje pri upotrebi sredstava prinude:
Policija može izdati naređenje grupi lica koja se protivpravno okupila, ponaša se protivpravno ili predstavlja potencijalnu opasnost po javni red da se raziđe. Ako grupa ne postupi po naređenju, policijski službenik može koristiti različita sredstva prinude, kao što su fizička snaga, raspršivači s nadražujućim sredstvima, elektronska oruđa, službena palica i druga. Ova sredstva prinude mogu se koristiti samo uz nalog nadležnih policijskih službenika. Policijski službenici su dužni da upozore lica pre upotrebe sredstava prinude kad god je to moguće, osim u slučajevima gde postoji neposredna opasnost po život ili telo. Fizička snaga i službena palica mogu se koristiti u odbrani od napada ili za savlađivanje otpora lica, uz poštovanje pravila koja minimiziraju povrede i štetu.
23. Upotreba fizičke snage i službene palice
Upotreba fizičke snage od strane policijskih službenika je strogo regulisana i podložna određenim pravilima i ograničenjima. Fizička snaga se može primeniti samo kada se na drugi način ne može postići cilj i to suzdržano i srazmerno opasnosti koja preti zakonom zaštićenim dobrima i vrednostima, odnosno težini dela koje se sprečava ili suzbija.
Pravila i situacije u kojima se može upotrebiti fizička snaga uključuju:
Odbijanje napada: Policijski službenici mogu primeniti fizičku snagu kako bi se zaštitili ili zaustavili napad na sebe, druge osobe ili na zakonom zaštićena dobra.
Savlađivanje otpora: Fizička snaga može se koristiti kada lice pruža aktivni otpor protiv legitimnih policijskih mera i radnji. Otpor može biti pasivan (kao što je odbijanje saradnje) ili aktivan (npr. pokušaj napada na policijskog službenika).
Sprečavanje samopovređivanja lica: Fizička snaga se može koristiti kako bi se sprečilo samopovređivanje lica, na primer, ako osoba pokušava da se povredi ili izvrši samoubilački akt.
Prilikom primene fizičke snage, policijski službenik će pre upotrebe obično upozoriti lice prema kojem će primeniti snagu, ukoliko je to u datoj situaciji moguće i ako ne ugrožava ishod službene radnje. Pravila za upotrebu fizičke snage strogo zabranjuju postupke koji omalovažavaju lice ili vređaju ljudsko dostojanstvo i lični integritet. Povrede se moraju izbegavati što je više moguće i primenjuju se samo onoliko koliko je neophodno da se postigne zakoniti cilj.
Ove smernice su dizajnirane kako bi osigurale da upotreba fizičke snage bude ograničena na situacije u kojima je to neophodno radi očuvanja reda i sigurnosti, uz strogo poštovanje ljudskih prava i dostojanstva svih pojedinaca.
24. Upotreba raspršivača sa nadražujućim sredstvom i elektromagnetnih sredstava
Raspršivači sa nadražujućim sredstvom:
Raspršivači sa nadražujućim sredstvom se mogu koristiti za odbijanje napada ili savlađivanje aktivnog otpora lica.
Pre upotrebe, policija će upozoriti lice izdavanjem naređenja „Stoj, policija, upotrebiću sprej!“
Nakon upotrebe, policija će pružiti potrebnu pomoć licu kako bi se ublažili efekti nadražujućeg sredstva, uključujući ispiranje lica i očiju tekućom hladnom vodom.
U slučaju zdravstvenih problema kod lica (kao što su bolovi u grudima, plitko disanje), pružiće se stručna medicinska pomoć.
Elektromagnetna sredstva:
Elektromagnetna sredstva uključuju električnu palicu, elektrošokere i slične uređaje koji emituju impuls struje kratkotrajnog dejstva.
Pre upotrebe, policija će upozoriti lice izdavanjem naređenja „Stoj, policija, upotrebiću elektro palicu (elektro šoker)!“
Upotreba elektromagnetnih sredstava je izuzetno i zahteva posebnu pažnju prema određenim licima (ranjenima, trudnicama, mentalno obolelim osobama, itd.).
Nakon upotrebe, policija prati stanje lica i obezbeđuje stručnu medicinsku pomoć ukoliko je potrebna.
25. Upotreba službenog psa i službenog konja
Službeni psi:
Službeni psi su dresirani psi koji se koriste kao sredstvo prinude uz kontrolu i vođenje od strane policijskog službenika.
Mogu se koristiti za razdvajanje, potiskivanje ili blokiranje prolaska lica.
Upotreba službenih pasa može uključivati zaštitnu korpu i povodac ili se može primenjivati bez njih, u zavisnosti od okolnosti.
Upozorenje lica pre upotrebe službenog psa je obavezno ako situacija to dozvoljava.
Policija vodi računa da se izbegnu nepotrebne povrede licima prema kojima se primenjuju službeni psi.
Službeni konji:
Službeni konji su posebno dresirani konji koji se koriste kao sredstvo prinude uz nadzor policijskog službenika-konjanika.
Upotreba službenih konja može se koristiti za razdvajanje lica i uspostavljanje narušenog javnog reda.
Upotrebom se smatra kretanje konja prema licima radi njihovog razdvajanja ili potiskivanja.
Pravila i ograničenja važe kako bi se izbegle nepotrebne povrede.
U svim slučajevima, policija mora primenjivati sredstva prinude uz strogo poštovanje ljudskih prava i uz maksimalno izbegavanje povreda i materijalne štete.
26. Upotreba sredstava za vezivanje i sredstava za zaprečavanje
Sredstva za vezivanje koriste se kako bi se sprečili napadi, otpor, bekstvo ili samopovređivanje lica.
Obično se vezuju ruke ispred tela ili iza leđa, a po potrebi i noge.
Službene lisice, plastični zatezi i drugi slični uređaji koriste se kao sredstva za vezivanje.
Vezivanje se sprovodi na način koji sprečava oslobađanje lica, ali bez nanošenja nepotrebnih povreda.
Sredstva za zaprečavanje:
Sredstva za zaprečavanje mogu biti sredstva za zaustavljanje vozila i sredstva za sprečavanje prolaska lica.
Upotrebom sredstava za zaprečavanje vozila, poput bodljikavih traka, vozila s posebnom opremom i drugih sredstava, vozila se prisiljavaju da se zaustave.
Sredstva za zaprečavanje prolaska lica uključuju postavljanje prepreka, specijalna vozila, službene pse, službene konje i druge prikladne metode za zaustavljanje ili usmeravanje lica.
U situacijama koje to zahtevaju, policijski službenik će pre upotrebe upozoriti lice ili grupu lica da će biti primenjena sredstva za zaprečavanje.
27. Uređaji za izbacivanje mlazeva vode
Ovi uređaji koriste se prema grupama lica koja se protivpravno okupila ili se protivpravno ponaša i može izazvati nasilje ili narušiti javni red.
Upotreba uređaja za izbacivanje mlazeva vode podrazumeva usmeravanje vodenog mlaza prema grupi lica.
Mlaz vode se usmerava ispred grupe u predelu nogu, a u određenim situacijama i prema telu lica uz smanjenje jačine mlaza.
Ako je moguće, lice se unapred upozorava na upotrebu ovih uređaja, a zaštita uređaja obezbeđuje se prisustvom dovoljnog broja policijskih službenika.
28. Upotreba hemijskih sredstava
Hemijska sredstva uključuju suzavac i blaža hemijska sredstva koja ne ostavljaju dugotrajne posledice na zdravlje.
Upotrebljavaju se radi odbijanja napada, savlađivanja otpora koji se ne može rešiti fizičkom snagom ili službenom palicom, uspostavljanja narušenog javnog reda i drugih sličnih situacija.
Voda koja izbacuju uređaji za izbacivanje mlazeva vode mora biti ekološki čista, a ponekad se može koristiti s blažim hemijskim sredstvima ili bojom za privremeno obeležavanje lica.
Upotreba ovih sredstava podleže pažljivoj proceni i donošenju odluka od strane nadležnih policijskih rukovodilaca.
U svim slučajevima, policijski službenici su dužni da primenjuju ova sredstva u skladu sa zakonima i propisima i da maksimalno vode računa o zaštiti ljudskih prava i sigurnosti.
29. Upotreba specijalnih vozila, posebnih vrsta oružja i sredstava
u policijskom radu podložna je strogo definisanim uslovima i ograničenjima:
Specijalna vozila:
Specijalna vozila uključuju vozila za izbacivanje vode pod pritiskom, upotrebu hemijskih sredstava, oklopna vozila, helikoptere i druga vozila sa posebnom svrhom.
Koriste se radi uspostavljanja narušenog javnog reda, za zaprečavanje prolaska lica i za upotrebu hemijskih sredstava i vatrenog oružja, ukoliko su ugrađeni na ta vozila.
Posebne vrste oružja i eksplozivna sredstva:
Ovi termini obuhvataju oružje i sredstva koja koriste specijalne, posebne, interventne ili druge organizacione jedinice policije.
Upotreba ovog oružja i sredstava dozvoljena je kada su ispunjeni uslovi za upotrebu vatrenog oružja, ali se koriste samo ako druge metode prinude nisu uspešne ili ne mogu postići zakoniti cilj.
30. Upotreba vatrenog oružja
Vatreno oružje sme se koristiti samo kada nije moguće postići zakoniti cilj drugim sredstvima prinude i kada je apsolutno nužno da se odbije istovremeni protivpravni napad kojim se ugrožava život policijskog službenika ili drugih lica.
Upotreba vatrenog oružja podrazumeva pucanje prema licu.
Da bi postojao napad kojim se ugrožava život i opravdao upotrebu vatrenog oružja, moraju biti ispunjeni sledeći kumulativni uslovi:
Napad mora biti od strane čoveka.
Napad mora biti usmeren na život koji može dovesti do smrti.
Napad mora biti stvaran i postojati u spoljnom svetu.
Napad ne sme biti skrivljen nezakonitim i neslužbenim radnjama policijskog službenika.
Upotreba vatrenog oružja podleže strogoj proceni i donošenju odluka na osnovu niza uslova:
Upotreba mora biti usmerena na odbijanje napada i mora biti neophodna za postizanje tog cilja.
Upotreba vatrenog oružja mora se koristiti samo protiv napadača i ne može se koristiti protiv drugih lica koja nisu neposredno ugrozila život.
Upotreba vatrenog oružja mora biti istovremena sa napadom i prestaje čim prestanu uslovi za upotrebu.
Upotreba vatrenog oružja prema vozilu u pokretu dozvoljena je samo ako se vozilo koristi za ugrožavanje života ili bezbednosti policijskog službenika ili drugih lica ili ako se iz tog vozila koristi vatreno oružje sa ciljem ugrožavanja života.
Vatreno oružje neće se koristiti prema vozilu u pokretu ako to može ugroziti živote drugih osoba. Upotreba vatrenog oružja prema vozilu u pokretu podrazumeva pucanje prema vozilu koje se kreće i mora biti sprovedena tako da ne ugrožava živote ili bezbednost policijskog službenika ili drugih lica.
Upotreba vatrenog oružja u gonjenju plovila
Vatreno oružje može se upotrebiti prema životinjama samo u slučajevima kada postoji neposredna opasnost od napada na život i telo lica ili opasnost od ugrožavanja života ili zdravlja ljudi. Takođe, prema bolesnim ili teško povređenim životinjama može se upotrebiti vatreno oružje samo na zahtev veterinara, kada on ne može preduzeti odgovarajuće mere.
