Poznajem mnogo žena koje imaju položeno, a ne voze. I ja sam bila jedna od njih. Pišem ovaj tekst jer želim da poređam događaje i uvide na jednom mestu u cilju mog samosagledavanja, a sa nadom da će još nekome biti od koristi.
Vožnju sam položila pre 20 godina, ali tada nismo imali auto niti sam imala mogućnosti da ga kupim, pa dugo nisam vozila. Za tih dvadeset godina pokušala da vozim nekoliko puta, jednom sa drugom njegov auto, i osam godina kasnije sa mužem naš auto. U tom kratkom periodu sam vežbala vožnju po lokalnim putevima dok je moja ćerka Anđela, koja je imala tri godine tada, bila iza mene i čačkala me i grlila i ljubila, ukratko skretala mi pažnju sa te vožnje. Sećam se da sam osećala užas i nemoć. Nisam imala kapacitet da podnesem toliku neizvesnost i nisam imala poverenja u život, proces i sebe, zamišljala sam uvek najgore scenarije, na primer da će neko da mi skoči pod auto. Zato se navika da vozim nije zapatila. Naprotiv, razvila se u fobiju.
